Prepustite nam Kosovo

Ne od posla vas, političara.

Kosovo je jedno od naših značajnijih tržišta. Em je blizu, em je veliko. Na njega izvozimo više nego u Kinu. Takse koje je uvela vlada u Prištini i oko kojih se ovih dana digla „kuka i motika“ u Beogradu nisu ništa neočekivano, niti se uvode prvi put. Svi znamo da će biti kratkog daha i da su samo „tuk na utuk“ onoga što perfidno rade vlasti u Beogradu. To je takmičenje u ludosti a ne nadmudrivanje, jer u tome što rade političari nema mudrosti. To je neprimereno udvaranje prostom narodu, a na štetu poslovnih ljudi i privrede. To je primitivni inat koji ne donosi boljitak ni građanima Srbije ni građanima Kosova, nikome u regionu.

Može li svaki problem i problemčić koji nastane na relaciji Beograd – Priština – Beograd da se rešava u duhu razumevanja i tolerancije? Ili mora da se primitivnim bildovanjem mišića digne na nivo nove nacionalne homogenizacije i pretnje ratom? Za sad, trgovinskim.

Najnovije zaoštravanje odnosa neizdržljiva je situacija za biznis. Svi smo svesni koliki je rok trajanja taksi od 100 odsto na robu iz Srbije. Naročito, posle ocena iz Brisela o njihovoj štetnosti. Stalno beogradsko podgrevanje ratnog stanja izaziva političku nesigurnost čija je prva žrtva – biznis. Politička nesigurnost rasteruje ozbiljne investitore pa Srbija postaje utočište za lovce na subvencije koji će odavde zbrisati čim „pukne prva puška“.

Uopšte ne miriše na dobro kad usred zapaljive retorike i ratne histerije država izlazi s planom budžeta za iduću godinu i prvo što upada u oči je povećanje vojnog budžeta za nabavke novog oružja. Gore poruke za poslovne ljude, osim za ratne profitere, nije moglo biti. Faktor mira i stabilnosti na Balkanu, što stalno sebi pripisuje naša vlast, ne postiže se novim nabavkama aviona, raketnih sistema i tenkova. Niti osvetničkim najavama srpskog državnog Telekoma o kvazi investiranju u kupovinu albanskog Telekoma. Mi ne možemo uspešno da poslujemo u ambijentu zamrznutog konflikta. I to moramo glasno da kažemo, sviđalo se to nekome u Srbiji ili ne.

Poslovnim ljudima treba uređen odnos u izvozu robe na tržište Kosova. Nećemo da budemo šverceri pšenice, keksa, mesa, mleka, vode, građevinskog materijala, energenata, štampe, farmaceutskih proizvoda. Poznato je, i u svetskim razmerama, na kakvom je „glasu“ administrativna linija između severa Kosova i Srbije – jedna od planetarnih crnih tačaka za šverc droge, oružja i ljudi. Nije tajna da je sever Kosova siva zona u kojoj spretno love u mutnom ljudi bliski režimu u Beogradu. To su zarade od kojih se i bogatim ljudima vrti u glavi.

Kapital ne poznaje granice, pa ni administrativne linije. Mi biznismeni iz Srbije hoćemo da budemo investitori na Kosovu i to smo do sada bezbroj puta ponovili. Glasno smo to poručili još na majskom poslovnom samitu 2015. godine u Prištini. Tu poruku političari kao da nisu čuli. A jedino tako mogu da se relaksiraju politički odnosi Srbije i Kosova. To su, uostalom, pokazali primeri Hrvatske, Slovenije pa i BiH. Tek kad je pobedio ekonomski interes, političari su počeli da se rukuju i jedan drugom osmehuju.

Ne želim da zvučim pretenciozno, ali uveren sam da kad bi političari nama biznismenima prepustili da „rešimo“ Kosovo – za šest meseci bi ga rešili. I to na dobrobit svih građana Srbije, Kosova i regiona.