Pretenciozno neznanje

Pretenciozne neznalice uvukle su se među novinare. To je opasno jer mediji služe da bi građanima razjasnili ekonomske pojmove, pojave i događaje a ne da im serviraju petparačke priče. Umesto na znanju zasnovanih informacija nude se, linijom manjeg otpora, izlizane fraze.

Nedavno sam naišao na „analizu“ o globalnim spajanjima i preuzimanjima kompanija (M&A) u kojoj „novinar“ kao razlog zašto velike firme „gutaju“ male navodi „kombinaciju niskih troškova zaduživanja, bilione dolara fondova rizičnog kapitala i povratak ‘životinjskih nagona’ menadžera velikih svetskih kompanija“. Za kraj je koristio otrcanu frazu kako su za sve krivi zli bankari koji i ovom prilikom koriste priliku da se obogate.

Ovo je još jedan među veoma čestim „do bola“ pojednostavljenim stereotipima „novinara“ koji niti imaju ambiciju da istraže fenomen, niti se razumeju u ekonomiju da bi čitaocima mogli autoritativno i ubedljivo da objasne bilo koju ekonomsku pojavu. Takvima je jedino važno da se dodvore priprostim masama i zapljunu „velike ribe“ i nezasite bankare.

Pojava spajanja i preuzimanja kompanija je ozbiljna biznis tema i nije nikakav ovoletnji fenomen. Taj trend traje bar dve decenije, a postao je jako izražen kao odgovor privrede na zdravstvenu i ekonomsku krizu. Potreba za elastičnošću izbija u prvi plan, kompanije moraju da se prilagode novim okolnostima.

Sve umne glave i ozbiljne konsultantske firme savetuju a mi vlasnici kompanija i naši menadžeri prihvatili smo međusobna spajanja i(li) preuzimanja kompanija kao jedan od odgovora na krizu.

Nije tu u pitanju otrcana fraza o „velikim ribama koje gutaju male“, jer udružuju se i veliki među sobom, ali ne da bi bili još veći nego da bi lakše prebrodili krizu i odgovorili na izazove postpandemijske ekonomije koja u prvi plan stavlja odnos s potrošačem.

Naše analize počivaju na dva stuba: proceni tržišnog potencijala kompanije „odozgo prema dole“ i oceni kapaciteta firme da ostvaruje rast.

Spajanja i preuzimanja koriste se kao „alatka“ da se smanje troškovi, obezbedi što veći kapital za ulaganja u istraživanje i razvoj (R&D), koncentriše znanje i kadrovi za inovacije, ojača tržišna pozicija kompanija i povećava konkurentna sposobnost.

Evo primera.

U sred pandemije i pred strašnu nestašicu poluprovodnika zbog pokidanih lanaca snabdevanja iz Kine proizvođač čipova AMD (vredna 128 milijardi dolara) i firma Xilix (vredna 36 milijardi), proizvođač fleksibilnih integrisanih kola (FPGA), spojili su se u jednu kompaniju za šta je potrošeno 35 milijardi dolara.

Dve firme kažu da će po završetku integracije smanjiti godišnje troškove za 300 miliona dolara. Nova kompanija zapošljava 13.000 inženjera i u R&D godišnje će ulagati 2,7 milijardi dolara što od AMD-a treba da stvori ozbiljnog konkurenta Intelu u dizajniranju čipova za potrošačku elektroniku i računarstvo u oblaku.

Tipična kompanija iz 1960-ih godina prošlog veka trajala je više od 60 godina, sada je prosečan životni vek firme – 18 godina.

Da bi naše firme preživele moraju da ostanu relevantne i zato mi vlasnici i naši menadžeri forsiramo znanje i inovacije.

Tako rade Uber, Morgan Stanley, Alibaba, Chevron, Spotify, Amazon, Fiat Chrysler, AON, Teladoc, Salesforce, Koch Industries, TikTok, Devon Energy…

Da podsetim, u središtu fascinantnog uspeha Amazona, jedne od najvrednijih kompanija je zapanjujući budžet za istraživanje i razvoj koji se za deset godina povećao sa 1,2 na 36 milijardi dolara godišnje (toliki je otprilike budžet britanske vlade za istraživanje i razvoj).