Privatizacija nije pljačkaška

Privatizacija je neophodan lek za tu bolest, za koju nije sasvim sigurno da je izlečiva.

U Srbiji je u periodu 1944-1952. godina privatna svojina (preduzeća, trgovine, skladišta, kancelarije, zgrade, njive, voćnjaci, mašine, automobili) nasilno i bez nadoknade oduzeta vlasnicima. Na osnovu tog ukradenog kapitala izgrađena je socijalistička privreda. U tom ranom periodu diktatorske pljačke i državnog terorizma (ideološki prećutkivanom) leži koren bolesti naše privrede, čiji je jedini delotvoran lek bila privatizacija. Ni jedna marksistička ekonomija nije mogla i ne može ni u teoriji ni u praksi da funkcioniše, jer ne postoji konkretan rizik investicije i kompenzacija za uspešan rast u vidu profita, koji jedino nose privatni vlasnici. Gazde. Centralno arbitrarno odlučivanje svojstveno komunističkim sistemima (odvojeno od kazne i kompenzacije za rezultat) neminovno vodi neefikasnosti, urušavanju i entropiji, koju smo svi videli svugde gde su vladali komunistički sistemi. Druga je stvar što to nećemo da priznamo.

Iz pljačkaško-destruktivnog košmara socijalizma bilo je neophodno izvesti našu privredu na put rasta i ozdravljenja. Jedini put bila je privatizacija.

Kao što je bolest ljuta, tako i lek nije lak. U privatizaciji se desila delimična kreativna destrukcija – neefikasna preduzeća su se ubrzano zatvorila. Direktori društvenih firmi, navikli na neuspeh bez odgovornosti, našli su se u nebranom grožđu. Radnici u neproduktivnim sektorima izgubili su posao (uz delimičnu kompenzaciju socijalnih programa). Za neke je to bilo bolno, ali ono što nas najviše boli je što su mnogi drugi – isplivali i uspeli. Na primer, dobri radnici u uspešnim privatizovanim preduzećima su prosperirali. Nove firme su ubrzano počele da zapošljavaju. Nekim novim gazdama rizik se isplatio, nekima nije. Neko je uhvatio rast. Neko ispliva, neko drugi potone, ali privreda u celini raste i stoji uvek na zdravim nogama.

Ljudi koji su nastavili da žive u matrici socijalizma to nisu razumeli jer je uspeh u socijalizmu uvek shvatan (načelo ograničenog dobra) kao nešto postignuto na uštrb drugog, društva. Dakle svako ko ima više, ko zaradi, je lopov jer je uzeo veće parče kolača a nama ostavio manje. Dakle, uzeo je od nas. Ovakvo ideološko razmišljanje vodi realnoj ogorčenosti prema svakom vidu uspeha u poslu.

Ljudima zaraženim ovom bolešću najbolnije je pitanje formiranje cena. Cene preduzeća u srpskoj privatizaciji su se u najvećem broju slučajeva formirale kroz ponudu i potražnju, nekad su favorizovale kupca nekad prodavca, ali su se uvek manje-više formirale na pravedan i slobodan način. I bez prisile i pljačke.

Da li je u privatizaciji bilo korupcije? Sigurno, jer je sprovođena u državi izgrađenoj na socijalističkim načelima kleptokratije. Korupcije u privatizaciji bilo je, međutim, manje nego u drugim poslovima gde je država akter. U državi gde se konstantno potplaćuju saobraćajci, policija, lekari, učitelji, nastavnici, profesori, sudije, tužioci, geometri, birokrate svakog tipa, gradski oci i gde svako traži uhlebljenje u nekom od tokova budžetske reke novca, nazivati samo privatizaciju (čiji je osnovni i ostvaren cilj zaustavljanje korupcije) pljačkaškom je apsurd. Ili obrnuto rečeno, ako ćemo privatizaciju da zovemo pljačkaškom onda moramo da počnemo da zovemo pljačkaškim i sudstvo, i medicinu, i obrazovanje, i diplomatiju, i policiju.