Prljav posao

Tu sasvim običnu i nadasve istinitu rečenicu Sefera Šaćirija, čistača cipela iz Stare skopske čaršije, dobro sam zapamtio a ponekad je i citiram mladim ljudima koji dolaze da rade za moju kompaniju. S tako malo reči sitni preduzetnik i majstor-doajen sa skopske kaldrme saopštio je veliku životnu filozofiju: ni jedan posao (zakonom dopušten) nije prljav, ne treba ga se stideti i treba ga marljivo raditi ako omogućava da hraniš sebe i porodicu. Naravno da je Sefer svesno pojednostavio svoju životnu filozofiju i upotrebio reč „jedeš“, a zapravo je mislio „živiš“.

Šta je Sefer hteo da poruči?

Ja sam ovako razumeo: isključivo od nas samih zavisi kakav će biti kvalitet vlastitog života. Jedino ispravno pravilo je: onako kako i koliko radiš toliko imaš da jedeš, odnosno živiš ti i tvoja porodica.

Setio sam se Seferovih mudrih reči čitajući pre neki dan reagovanje na ponudu koju su radnici kompanije Fijat Srbija (firme-kćerke multinacionalnog koncerna Stelantis) dobili od svog poslodavca.

Ponuda je da dve godine rade u Stelantisovim fabrikama u Slovačkoj, Poljskoj, Italiji i Nemačkoj. Ko prihvati posao u fabrici u Slovačkoj zaradiće 800 evra minimalnu osnovnu mesečnu zaradu, dobiće 6.000 evra neto bonusa pre polaska i 11.000 neto bonusa po povratku.

Za ponudu u Poljskoj parametri su 850 – 6.000 – 11.000 evra. Za Italiju važi ponuda 1.400 – 1.000 – 1.500 evra, a za Nemačku 1.900 – 1.000. – 2.000 evra. Sasvim pristojna ponuda. Ako se izostave fiksne sume (bonusi), važno je da je minimalna zarada zapravo samo osnova, što će reći da nije konačna, i da je moguće zaraditi dodatnu sumu u zavisnosti od produktivnosti i veština radnika.

Poslodavac još nije saopštio zašto se odlučio za ovakvu ponudu. Vrlo je moguće da su te dve godine (koliko se nudi posao u inostranstvu) poklapaju s tranzicionim periodom dok Stelantisova fabrika u Kragujevcu ne bude osposobljena za proizvodnju električnog automobila i da je radnicima ponuđeno da rade da ne bi sedeli kod kuće i „džabalebarili“. Da rade ako hoće da jedu, što bi rekao mudri Sefer. Odnosno, da hrane svoje porodice. Ne bih rekao da je ovo nagoveštaj da Stelantis zatvara fabriku u Srbiji.

Ponuda za posao u Stelantisovim fabrikama u tri evropske zemlje dočekana je „na nož“. Kao nepristojna. Izvesni sindikalac ponudu smatra katastrofalnom i primer kako se radnici teraju iz naše zemlje a ako ne prihvate ponudu ostaju bez kore hleba. Ne znam šta je ucena da radnik koji ne ostane dve godine u inostranstvu mora da vrati bonus.

Naravno, opet su sve oči i nade radnika iz Kragujevca uperene prema državi Srbiji. I opet, tragično pogrešno.

Država je manjinski vlasnik te fabrike i nema nikakav uticaj na poslovnu politiku multinacionalne kompanije Stelantis. Zato država nije adresa na koju će radnici Fijatove fabrike u Kragujevcu slati svoje žalopojke povodom ponude koju su dobili. Kome je stalo da jede (živi) taj ne kuka na državu i ne proganja je da mu nađe posao iz njegovih snova.

Radio sam u karijeri razne poslove a kao poslodavac nudio razne poslove mojim zaposlenima. Na njima je bilo da odluče da li im je ponuđeni posao „prljav“ ili da gladuju.

Ponuđeni posao radnicima iz Kragujevca u Slovačkoj, Poljskoj, Italiji i Nemačkoj ni po čemu nije prljav. To je pristojna ponuda za one koji neće da budu gladni i hoće da hrane svoje porodice. Ko neće, čekaće državu. Uz rizik da bude gladan. Ni tada ne treba da krivi državu, odgovoran je onaj ko je odbijao „prljav“ posao.