Prvi milion

Negativna je zato što pretpostavlja da je svaka zarada novca posledica nečeg prljavog, neetičkog i kriminalnog. Ona ima koren u citatu Onore de Balzaka koji je rekao da svako veliko bogatstvo ima koren u velikom zločinu. Naravno, to što je njegova „LJudska komedija“ veliko književno delo, koje u skoro svim aspektima opovrgava ovu piščevu tvrdnju izvađenu iz konteksta, ne znači da to stoji. Balzak je i napisao svoje besmrtne romane pod pritiskom potrebe da zaradi novac i da se izvuče iz dugova nastalih bankrotom svoje štamparije, te mu možemo oprostiti određenu zlu surevnjivost prema preduzetnicima srećnije sudbine.

Naravno marksistički prenosioci tog Balzakovog citata, naročito kod nas u Srbiji, čak i kad zbog ukorenjenog neobrazovanja (levičari su endemski neobrazovani) ne znaju koga citiraju, nemaju drugo opravdanje od svoje malodušnosti i nedostatka energije da pokušaju, da se bore i da nešto postignu. Velika bogatstva jesu ponekad, u retkim slučajevima, posledica krađe, ali su po pravilu posledica velikog rada, smelosti, talenta, pameti, istrajnosti i pomalo sreće koja prati hrabre. Ne postoji ništa negativno u zaradi prvog miliona i pozivam sve čitaoce ove kolumne da pokušaju, slobodno.

Floskula je netačna jer će svi koji su zaradili milion uvek rado ispričati kako su ga zaradili. Milioneri, po pravilu, ne kriju kako su zaradili novac i apsolutno ih treba pitati, pažljivo slušati i pokušati nešto naučiti.

Na kraju, floskula je izrazito glupa iz više razloga.

Prvi je: milion nije mnogo novca. Dinarski milion je dostupan maltene svima u ovoj zemlji – svakom ko poseduje bilo kakvu nekretninu. Čak i u dolarima/evrima taj milion relativno je mala cifra koja sigurno ne obezbeđuje čoveka i njegovu porodicu zauvek.

Drugi je: prvi milion nije ništa komplikovanije zaraditi nego drugi, treći, sedmi ili dvadeseti, često je slučaj suprotan.

Ali najvažniji razlog zašto je floskula o zaradi prvog miliona glupa je taj da je najveći izazov i iskušenje kako se taj milion troši.

Dekadencija nastaje u upotrebi zarađenog miliona, nikada u zaradi. Statistika dobitnika na lutriji je indikativna: razvodi, usamljenost, kupovina i slupavanje brzih automobila sa tragičnim posledicama, razmaženost, posrtanje i nesrećna deca…

Slažem se s Biblijom i mislim da (naši) bogataši padaju, ne na tome kako zarađuju novac, već šta s njime rade.

Ko god ima zrnce pameti prvi milion ne troši nego investira i ulaže mnogo više energije u štednju. To je odlika multimilionera, pravih bogataša. Ko investira mora da ulaže napore u razmišljanje, pokušaj čitanja budućnosti, mora da radi, usmeri, održi i podigne svoju investiciju. Novčani problem ne prestaju sa zaradom, oni se intenziviraju ali menjaju smer – ne brinemo se više kako da steknemo novac, već kako da ga oplodimo i ne izgubimo. A to je teže od zarađivanja.

Na kraju, mislim da moje kolege, današnji srpski bogataši imaju strah od budućnosti. Za razliku od zadužbinara kojih u Srbiji nije nedostajalo od Nemanjića do komunističke revolucije 1944. godine, ne vidim velika dela i lepotu u upotrebi najčešće pošteno zarađenih miliona.

Ali, dajte nam vremena. Stabilnost u našoj zemlji traje tek 20-ak godina, društvena klima još smatra bogate za kriminalce. Optimista sam i mislim da će naši bogataši pronaći nešto od one snage i sposobnosti s kojima su zaradili milione da izgrade i ostave lepe stvari koje traju: obrazovanje, građevine, umetnost…