Rat za znanje

Ratna zona? Silicijumska dolina.

Ratuju dva moćna protivnika i ne žale sredstva. Prvo je Meta prevela u svoje redove 100 inženjera iz Epla a onda je Epl uzvratio deleći svojim inženjerima bonuse u deonicama vrdne od 50.000 do 180.000 dolara. U Eplu tvrde da je to nagrada za vrhunske rezultate ali uverenje je da se iza toga krije i – obeshrabrivanje „preletača“.

I Meta dreši kesu ne pitajući koliko košta znanje. Da bi ojačala svoje divizije za pametne proizvode, veštačku inteligenciju, proširenu i virtuelnu stvarnost krenula je sa značajnim povećanjem zarada.

Iako za sada posmatraju s bezbedne daljine i ostali tehnološki giganti iz Silicijumske doline spremaju se za taj rat. Znanje postaje resurs čija će cena samo da raste.

Sad će neko reći, zašto je ovo uopšte važno za Srbiju, koja je daleko od tog „rata“.

Ma, nije. I u tome jeste poenta.

Do skoro je važilo pravilo da „preletačima“ ne smetaju granice i da im uopšte nije problem da svoje znanje maksimalno unovče u Americi, Singapuru ili Abu Dabiju. To je taj globalni rat za kadrove koji će trajati još mnogo godina i iz Srbije regrutovati hiljade mladih stručnjaka.

Sve se, međutim, više rasplamsava „rat“ za kadrove unutar granica Srbije. Ovih dana posmatram nevolje (slične onima koje ima Epl) jedne velike i moćne strane tehnološke kompanije koja je nedavno otvorila svoj centar u Srbiji. Zaposlila je mnogo stručnjaka, koje je privukla ne samo svojim imenom nego i uslovima rada, najpre fenomenalnim zaradama čija je visina donedavno bila nedostižna. Nije, međutim, prošlo mnogo vremena a ta se kompanija, kao doskora jedan od najpoželjnijih poslodavaca u Srbiji, suočila s – „preletačima“. Pojavile su se kompanije koje nude veće zarade od inače vrlo visokih zarada koje IT stručnjaci imaju u toj firmi. I, naravno, seoba je postala toliko uznemirujuća da je ta velika i moćna strana tehnološka kompanija bila prinuđena da razmišlja o povećanju zarada kao odbrambenoj strategiji protiv konkurencije koja joj preuzima kadrove. Naravno, povećanje zarada neće moći da ide u nedogled, ali se onda pred tom kompanijom otvaraju dva „putića“. Ili će biti primorana da uvozi kvalitetnu radnu snagu (nebitno odakle) iz sveta, ili da zatvori svoj tek nedavno otvoreni centar u Srbiji i preseli ga u neku državu gde su niži troškovi (jednako kvalitetne kao u Srbiji) radne snage.

Bitka za kadrove označena je kao ključni proces postpandemijskog sveta. Neka će znanja i zanimanja biti plaćana „suvim zlatom“ i zapošljavaće se kod poslodavaca koji mogu da ponude najvišu finansijsku motivaciju. Taj rat (ili trka) zahvatio je i našu zemlju. U svojoj kompaniji uspevam da finansijski motivišem zaposlene čije mi je znanje dragoceno. Vidim da će nama privrednicima, ako želimo da napredujemo, trebati mnogo novca da privučemo i zadržimo ljude sa znanjem.

Drugi primer govori o poslovima za koje su, pored određenog znanja, potrebne i veštine. Moj kolega, posle bezuspešnog traganja za bebisiterkom odlučio se da angažuje radnicu sa – Filipina. Pošto ništa ne želi da radi na crno krenuo je da pribavi potrebne papire za nju i bio iznenađen gužvom na šalteru državne institucije koja izdaje radne dozvole za strance.

Primetio bih da Srbija nije primamljiva samo za noćni provod na savskim ili dunavskim splavovima nego je ucrtana na svetsku mapu poželjnih poslova s određenim znanjima i veštinama. Ali, da bi tu o(p)stala naši zakonodavci morali bi da spreme propise koji prate svetska iskustva.