Rejting države je – smeće

Albanski politički krugovi sugerisali su srpskom Telekomu da nije dobrodošao jer bi njegovo uključivanje na tržište te zemlje moglo izazvati reakcije s negativnim posledicama na samu kompaniju. Istovremeno, albanski zvaničnici potvrdili su da su srpske privatne investicije dobrodošle i važne za Albaniju.

Taj stav vrlo brzo je i potvrđen. U isto vreme kad je Telekom odbijen, na albansko tržište ušle su moje kolege Ranko Sočanac i Nebojša Šaponjić iz kompanije NELT. Oni su, u nameri da šire poslovanje u regionu, kupili kompaniju All Balkans Corporation iz Tirane.

Albanija je samo jedan primer kako se uspešno srpski biznismeni pozicioniraju u regionu. Sličnih, svežih primera ima još.

Pre neki dan kolega Miodrag Kostić, vlasnik MK grupe, najavio je da će deo od 500 miliona evra namenjenih investicijama u narednih pet godina uložiti u regionalno širenje svojih biznisa (agrar, turizam i bankarstvo). On se, inače, već pozicionirao kao ozbiljan ulagač u turizam i bankarstvo u Sloveniji i Hrvatskoj.

I Delta holding Miroslava Miškovića, najavio je da će deo od 600 miliona svojih investicija uložiti u širenje biznisa (šoping molovi, hoteli) u regionu. Mišković je, takođe, investirao u Sloveniji, Bugarskoj, Republici Srpskoj…

Albanija, Slovenija, Hrvatska, Republika Srpska (BiH), Makedonija, Bugarska… države su u regionu koje bez zadrške i omraze prihvataju kapital srpskih poslovnih ljudi.

To što Mišković, Kostić, Šaponjić i Sočanac uspevaju da razviju svoje biznise u zemljama regiona pokazuje da su srpski biznismeni ipak uspeli da skinu prizmu „srpskog kapitala“, što je donedavno imalo negativnu konotaciju i steknu status poželjnih investitora.

Na državu Srbiju i državne firme iz Srbije kao investitore, međutim, i dalje se ne gleda blagonaklono u regionu. Investicioni rejting Srbije i njenih (državnih) preduzeća daleko je ispod rejtinga srpskih privatnih kompanija.

Za različit doživljaj privatnog i državnog investicionog kapitala iz Srbije imam objašnjenje. Vidim ga u tome što su srpski biznismeni, za razliku od srpske države i državnih firmi, prihvatili pravila igre u zemljama gde su došli da investiraju kapital. To naročito važi za zemlje-članice EU. Od srpske države i državnog kapitala u zemljama u regionu strahuje se zbog svega onoga od čega inače strahuju srpski biznismeni u Srbiji. To su najpre iregularno poslovanje, monopolističko, korupcionaško i netransparentno ponašanje, državna zaštita. Zemlje regiona-članice Evropske unije, ma koliko mi imali (pogrešnu) predstavu o njihovim uslovima poslovanja značajno su odmakle u stvaranju i primeni pravila poslovne igre koja važe u razvijenim evropskim državama, takozvanim starim članicama EU. Zato Rumunija i Bugarska, a naročito Slovenija, imaju dobar investicioni rejting.

Naša država ne može još da ima investicioni rejting jer nema jake institucije, vladavinu prava, dinamičnu i konkurentnu privredu. Nisam siguran da je naš ministar finansija pre neki dan efektno poentirao za agenciju Blumberg, tvrdeći da je Srbiji dovoljno za dobijanje investicionog rejtinga 2020. godine da restrukturira državne banke, reši nasleđeni dug i održava dinamičan ekonomski rast.

Svi političari u Srbiji ponašaju se „k’o kiša oko Kragujevca“ i nikako da pogode u srce problema. A „srce“ problema koji Srbiju sprečava da ima investicioni rejting je značajno prisustvo države u ekonomiji. I u skladu s tim neefikasno upravljanje i raspoređivanje resursa. Svega će srpski političari na vlasti (a vidim da tako misle i u opoziciji) da se odreknu, ali državnog tutorstva nad privredom nikad.

E, zato država Srbija nema investicioni rejting. Odnosno, ima ga, ali na nivou smeća.