Rizici se gomilaju

Kako tek započeta godina odmiče, sve je više neizvesnosti u poslovanju a umnožavaju se prepreke.

Možda nekome ko posmatra sa strane zveckanje oružjem oko Ukrajine izgleda kao nebitna tema za nas koji se u Srbiji bavimo biznisom. Muči nas jednako kao i naše kolege u Nemačkoj ili Poljskoj.

Nema posla tamo gde se zvecka oružjem. Nisu u pitanju samo velika tržišta Ukrajine i Rusije na koja plasiramo robu, ceo Zapad je u grču i mi poslovni ljudi s tim se suočavamo malte ne svaki dan u pokušajima da očuvamo uspostavljene veze i poslove sa zapadnim partnerima.

„Ukrajina“ je delimično i razlog energetske krize, koja nam izaziva veliku glavobolju u bilansima preduzeća, teško je kalkulisati s jedne strane nestašicom struje-nafte-gasa a s druge strane neizvesnošću njihovih cena.

Ni pandemija kovida 19 se ne smiruje. Naprotiv. Dve godine faktičkog vanrednog stanja sve nas je iscrplo, fizički i finansijski. I dalje je nepoznanica dokle će trajati. Taman kad poverujem da sam uspeo da skockam firmu kao odgovor na pandemiju, pojavi se novi „soj“ pa moram da prepravljam planove i dodatno štelujem organizaciju. Nije nimalo lako u uslovima neke vrste (neproglašenog) poluvanrednog stanja obezbediti radnu snagu i upravljati njome. Primećujem, naročito otkako je pandemija počela, da su radnici često skloni da lako padnu pod uticaj raznih neodgovornih populista i avanturista.

Nema sirovina, repromaterijala, nema delova i polufabrikata, nema čipova… Novi svetski lanci snabdevanja mukotrpno se grade, ali ne dovoljno brzo. I to robe što stiže, sve je skuplja.
Muči me, kao i moje kolege, kako da te više cene ugradimo u finalni proizvod a vidimo da kupovna moć mušterija ne raste tako brzo kao ulazne cene repromaterijala? Veštačka đubriva za poljoprivredu ne poskupljuju samo zbog hira trgovaca-uvoznika nego zbog skupih sirovina na svetskom tržištu. To je samo jedan primer.

Plašili smo se da će i novac poskupeti, evo stiže i to poskupljenje. Vreme jeftinog novca (niskih kamata) izgleda da je prošlost. Mediji uglavnom „tuguju“ što će rast kamata pogoditi građane koji uzimaju kredite i ne interesuje ih mnogo kako će se odraziti na poslovanje kompanija. Dakle, da ne zaboravimo ekonomsko pravilo – skuplji novac kao ulazni trošak mora da se ugradi u izlazni proizvod.

I predstojeći izbori u Srbiji razlog su za naš nespokoj i zebnju. Ne toliko zbog mogućeg neizvesnog ishoda i buduće ekonomske politike nego više zbog ponašanja aktuelne vlasti koja beskrupulozno troši državne resurse u privatno-stranačke svrhe. Početna zamisao da se preduzetnicima i građanima pomogne da lakše prebrode pandemiju pretvorila se u basnoslovno skupu farsu kupovine glasova birača. To sad više nema nikakvog smisla, osim očuvanja vlasti jedne partije i vođe. Takvo rasipništvo nije kroz istoriju bilo svojstveno našem narodu.

Ne toliko direktno, ali na poslovanje naših preduzeća ima uticaj i stalno prolongiranje rešenja kosovskog pitanja. Nama privrednicima ništa ne znači floskula o „natčovečanskim“ naporima političara da se taj problem reši, nama trebaju konkretni i opipljivi rezultati koji će taj balast skinuti s našeg poslovnog računa.

Nije mi svejedno kad vidim kolege koje ulažu velike novce u projekte bez šanse da ih ikada povrate. To su desetine miliona evra. Ali, šta će preduzetnici nego da se bore i reskiraju. Rizik nam je sudbina. Teško je, međutim, danas biti vizionar kad u firmi moraš da gasiš dnevne požare. Ponekad zavidim kolegama u zapadnim državama, nemerljiva je prednost raditi u sređenim državama.