Šansa je važnija

Najmanje je u ovom projektu bitna „plata“ koju će primati devet meseci. Taj novac je više simbolika, ključna stvar je da ti mladi ljudi koji su završili srednju školu ili fakultet imaju šansu da pokažu svoja znanja i veštine i dokažu nama vlasnicima kompanija koji im otvaramo vrata svojih preduzeća. I pružamo šansa da zavole posao koji rade i firmu u kojoj rade. To je život a ne ideologija.

„Moja prva plata“ je neverovatna šansa da mladi ljudi uzmu svoju sudbinu u svoje ruke. Ne trebaju im ni otac, ni majka, ni kum, ni strina, ni 2.000-3.000 evra da kupe radno mesto u državnoj upravi, ni potreba da nekome budu večno zahvalni što ih je zaposlio „preko veze“, ni partijska knjižica SNS-a, SPS-a, SPAS-a…

Ovo je prilika da deset hiljada mladih srednjoškolaca i fakultetlija sami sebe spasu, dobiju prvi posao i sebi odredi budućnost. I da više ne moraju da „gube dane“ i gluvare po kafićima i teretanama.

Manje je važno u ovom trenutku da li je projekat Vlade u skladu sa Zakonom o radu, na čemu insistiraju dokona zakerala. Uostalom, ovo nije zaposlenje nego prilika za posao.

Ako neko žarko želi da radi, jer neće da dangubi život, onda takvom mladom čoveku nije prioritetno da li mu „ide“ radni staž, da li zarađuje manje od minimalca i da li ima odmor. Pa zar se nije naodmarao čekajući posao.

Čista je sindikalna demagogija primedba da projekat „Moja prva plata“ ide na ruku nama poslodavcima da jeftino iskoristimo radnu snagu.

Iz mog ugla poslodavca, rekao bih da kritičari ovog projekta svesno i namerno previđaju najvažnije pravo koje će dobiti deset hiljada mladih ljudi – pravo na šansu. Naravno, i ja ću imati priliku da među praktikantima proberem najbolje za moju firmu.

Nesporno je da vlast koristi i ovu priliku da sebe promoviše i uknjiži još neki politički poen. Ovaj projekat ne treba posmatrati onako kako je vlastima stalo da ga pokaže – kao državnu pomoć privredi u vreme pandemije korona virusa.

Dve milijarde dinara, koliko će država potrošiti na „džeparac“ ovim mladim ljudima, nije suma od koje će država da profitira ili propadne, ali bi mogla da bude začetak novog pristupa tržištu rada i uopšte zapošljavanju.

Prosperitetne države ohrabruju, na razne načine podstiču pa i obavezuju srednjoškolce i studente da dok još uče imaju i obaveznu praksu u kompanijama.

U pojedinim državama ta praksa traje i po šest meseci. Korist je višestruka. Mladi praktikanti uče život „na terenu“, a vlasnici preduzeća imaju priliku da draftuju one koji su se pokazali kao potencijal i najbolji.

Kod nas to uspešno radi Delta holding kroz program „Mladi lideri“. Kroz Deltino plaćeno praktikantsko „sito i rešeto“ prošlo je hiljade fakultetski obrazovanih ljudi a u toj kompaniji ostalo je da radi više od dve stotine. Ništa nije čudno što mnogi od njih danas rade na ključnim upravljačkim pozicijama u toj firmi.

Kad bi se kod nas radilo kao u prosperitetnim državama, bilo bi manje mladih na biroima za zapošljavanje a poslodavci bi imali manje glavobolje s nedostajućim kadrovima/zanimanjima. Već dugo godina mi privrednici ukazujemo na potrebu za takvim sistemom, ali nas ljudi izabrani i plaćeni da vode državu ne čuju.

Projekat „Moja prva plata“ jeste marketinški potez vlasti, ali je i kao takav bolji od mirenja s lošom stvarnošću. Najbolje bi bilo da se Srbija najzad oslobodi kampanjskog pristupa rešavanju problema (pa i problema tržišta rada i zapošljavanja) i najzad izgradi sistem koji imaju sve normalne države.