Šećer(na) vodica

Kad je Vlada ograničila cene osnovnih životnih najavio sam reakciju tržišta.

I evo, desila se. Domaćice padaju u nesvest, kavopije strahuju, konditori se preračunavaju, jagode prolaze (ništa od slatka), zova precvetava (neće niti soka), trgovci drhte od inspekcije, crnoberzijanci merkaju skrivene ulične lokacije odakle će mamiti penzionere „šeć’r, šeć’r“ (kao nekad „d’vize, d’vize“).

Eto kako izgleda kad država krene da kontroliše cene i siluje tržište. Naš predsednik ne mora da uvodi vanredno stanje, mi ga već imamo u prodavnicama. Samo još da komunalna milicija i narodna policija krenu da intervenišu kad domaćice i penzioneri počnu da se krve ispred dućana i razbijaju izloge.

Zemlja koja je jedan od najvećih proizvođača šećera u Evropi, sa jednom od najvećih privatnih kompanija koja proizvodi šećer, spala je na – nestašicu šećera i histeriju.

Vidim da se predsednik „ubi“ da nađe krivce. Traži pogrešne i na pogrešnom mestu. Jedini i najveći krivac je onaj ko je krajem prošle godine počeo da širi paniku i huška Vladu na zamrzavanje cena. Vlada i predsednik izveli su političku invaziju na tržište s prekomernom upotrebom sile, tržište im je žestoko uzvratilo. Sad ministar preti silom nekakvim „kalkulantima“ koji, kobajagi, u podrumima kriju i prepakuju džakove šećera. Našta nam liči država.

Cenu šećera određuje tržište i proizvođač. Ako moj kolega, koji se bavi proizvodnjom šećera, kaže da je realna cena 110 dinara za kilogram bez PDV-a, onda je to toliko. Sve drugo je gubitak za vlasnika kompanije. A država nek prodaje šećer iz robnih rezervi po kojoj god hoće ceni, samo da vidim dokle.

Predsednik je besan i svi su mu krivi. Histerično se obrušava na moje kolege koje se bave proizvodnjom šećera. Optužuje ih da se neopravdano bogate i stvara novu zlu krv između nas poslovnih ljudi i građana. Pokušava da odgovornost države za haos na tržištu i u snabdevanju prebaci na proizvođače hrane. Uz pomoć medija kreće u „sveti rat“ protiv ekstraprofitera. Hajka na ekstraprofitere! Ježim se od sećanja na takve političke racije sprovođene u vreme posttitovskog raspada socijalizma.

Država najavljuje najrigoroznije kontrole. Predsednik nam preti da ćemo proći mnogo gore nego što mislimo i da nam neće dozvoliti da pravimo ekstraprofit na muci naroda. U stilu neobuzdanog vladara poručuje da mnogo zarađujemo, da ne možemo da budemo „mnogo bogati“ i da zaustavimo žeđ za ekstraprofitom. Zar je „spao“ na Velju Ilića?

U kojoj to zemlji građanin na predsedničkoj funkciji određuje profitnu maržu u biznisu i arbitrira šta je veliki a šta dozvoljeni profit?

Koji mu to državni dokument daje pravo da sudi o veličini moje zarade. Predsednik se vešto krije iza demagoške fraze o „zaštiti“ potrošača, a zapravo uništava temelje tržišne privrede. Tržište je jedino merilo koje će odrediti profitnu stopu, kao i cenu šećera. Ni jedan predsednički dekret, ma koliko bio demagoška šećerna vodica, ne može da slomi tržište, može privremeno da ga suspenduje ali će ono žestoko uzvratiti, kao što se sada događa sa šećerom.

Predsednikove najave doživljavam kao zlokobnu pretnju novih hajki na moje kolege. To je već isprobao pre 10 godina kad je hapsio vlasnika Delta Holdinga da bi na kraju podvio rep kad je sud oslobodio Miškovića.

Vidimo mi, koji se dugo bavimo preduzetništvom, da na tržištu hrane i energije vlada neviđeno mešetarenje jer vladajuća stranka daje samo povlašćenima dozvola za izvoz, monopolizuje tržište i (kroz saradnju s državnim firmama) protežira svoje „biznismene“.