Šerpa umesto ražnja

Tako je u predvečerje Praznika rada javila agencija Rojters u izveštaju iz Beograda o protestu „Bukom protiv diktature“ objašnjavajući da taj „važan“ praznik neće biti proslavljen zbog policijskog časa.

Utisak mi je da ova ugledna novinska agencija posebno implicira „važnost“ 1. maja baš za Srbiju, možda zato što našu zemlju prepoznaje kao retko arhaičnu radničku državu u kojoj je još veoma živahna klasna svest i verovanje u uspešnost klasne borbe radnika protiv mrskih ugnjetavača.

Zašto bi bilo ko imao takvo zapažanje o Srbiji? Je li taj utisak varljiv ili u njemu možda ima više od zrnca istine?

Srbija nije jedina zemlja u kojoj sindikati za Praznik rada neće moći javno da iskažu snagu. Tako je širom sveta zbog pandemije korona virusa, pa će okupljanja biti virtuelna.

Za razliku od sveta, vlast u Srbiji dodatno je policijskim časom uskratila radnicima prvomajski uranak, brava na ražnju plus ‘ladno pivo i tradicionalno masovno opasuljivanje. Međutim, sindikat, naročito onaj državni, nije zlopamtilo.

Taj Sindikat je državi, pred Praznik rada a preko Socijalno ekonomskog saveta, brzopotezno pružio punu podršku za mere koje sprovodi u borbi protiv korona virusa, ne čekajući efekte njihove uspešnosti. Tom podrškom sebi je obezbedio ulogu produžene ruke vladajućeg režim ali i nastavak mnogih beneficija koje iz toga proizilaze.

Koje su to beneficije?

Do sada se uglavnom nagađalo, ali posle objavljivanja poziva zaposlenima u Bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA) da se odreknu obećanih 100 evra „u ime patriotizma“ (poruka kruži društvenim mrežama a njenu autentičnost utvrdio je jedan beogradski magazin) više nema dileme zašto državni sindikat podržava državu kao poslodavca.

U tom pozivu piše da je prirodno odreći se 100 evra jer su „naša primanja stabilna i da nisu niti će se dovoditi u pitanje, da su značajno veća u odnosu na prosek u zemlji, da su nam u prethodnom periodu uslovi za rad u velikoj meri unapređeni, kao i da se svi zajedno ponosimo pripadnošću firmi koja se uvek borila za dobrobit države“.

Osnovano se sumnja da su slične poruke upućene zaposlenima u državnim službama i javnim preduzećima koji, takođe, imaju stabilna i značajno veća primanja od zaposlenih u privatnom sektoru.

A meni kao članu tog privatnog sektora državni sindikat je u Prvomajskoj poslanici zapretio da „neodgovorni poslodavci neće moći da profitiraju od sadašnje situacije, niti da krše radnička prava“ i zahtevao od mene i mojih kolega da ne smanjujemo plate, da ne otpuštamo radnike, da vodimo računa o radnom vremenu i o bezbednosti na radnim mestima.

I da ćemo se, ako sve to ne uradimo, suočiti sa gnevom ljutog protivnika (tj. državnog Sindikata) koji je istinski borac za radnog čoveka. Od nas privatnih preduzetnika sindikat zahteva da se ponašamo bar kao država. Problem je, međutim, što mi i naše kompanije ne živimo kao država, od prikupljanja harača (poreza i doprinosa).

Nakaradno sindikalno obožavanje države od Srbije pravi bolesno društvo u kome je moguće da radnice tekstilne firme „Tessil group“ iz Niša protestuju što je ta firma bankrotirala i traže pomoć od države. A firma je propala jer ne može da na tržištu izdrži posledice korona krize.

BIA može, ali „Tessil“ ne može da izdrži.

Moguće je da u vesti agencije Rojters ima i neke simbolike kad u izveštaju povezuje „lupanje u šerpe“ i 1. maj kao „važan praznik“ u Srbiji. Uveren sam da nema niti će biti radničkih prava sve dok u Srbiji nema građanskih sloboda. U suštini nema razlike između diktature proletarijata i diktature naprednjaka. I jedna o druga ograničavaju slobodu. Zato dajem prednost građanskom vapaju za slobodom nad radničkim opasuljivanjem.