Sigurica

Na kupovinu radnika vrhunskih kvaliteta najviše su potrošili Čelzi 278 miliona evra i Mančester junajted 238 miliona, zatim Vest Hem 182 miliona, pa Totenhem 170 miliona, Notingem Forest 157 miliona, Barcelona 153 miliona, Bajer Minhen 137 miliona, Vulverhempton 136 miliona, Njukasl 136 miliona, Arsenal 132 miliona… Skromniji su bili Pari Sen Žermen (129 miliona) i Mančester siti (122 miliona) a neuobičajeno skromno potrošili su Juventus (102 miliona), Liverpul (85 miliona) i Real Madrid (80 miliona).

Evropsko tržište fudbalske radne snage beleži ovog leta najveći pik u istoriji, ukupno je potrošeno oko pet milijardi evra.

Posle katastrofalne 2020. godine kad je pandemija ispraznila fudbalske stadione (gubitak od najmanje milijardu evra) i brzog oporavka 2021. godine, evropski fudbal opet je primamljiv za moje kolege ulagače.

U sezoni 2020/21. evropsko fudbalsko tržište i pored svih pandemijskih muka uspelo je da poraste 10-tak odsto (prihodi oko 28 milijardi evra), ali nije dostiglo vrednost iz sezone 2018/19 kad je vredelo milijardu evra više.

Privlačnost fudbalske industrije za investitore vidi se i na primeru broja ulaganja u klubove velike evropske petorke u poslednje četiri godine: 2019. bilo je sedam (pet manjinskih i dva većinska), 2020. bilo je pet (većinskih), 2021. rekordnih 15 (11 većinskih i četiri manjinska) a ove godine već ih je osam (tri većinska i pet manjinskih).

Potrošenih više od tri milijarde evra na kvalitetnu radnu snagu ovog leta pokazuje napor fudbalske industrije da gradi finansijsku održivost na dugi rok i nagoveštava još bolje dane. Prednjači engleska Premijer liga, koja ove godine slavi tri decenije postojanja. Njena dominacija na tržištu traje već izvesno vreme.

Ovu sezonu obeležio je američki kapital. Tod Boeli je s partnerima Hansjorg Visom i Markom Valterom za 5,5 milijardi dolara kupio Čelzi.

Tek se ovog leta vidi kakav je to bio tektonski poremećaj u evropskoj fudbalskoj industriji.

Boeli je zasigurno doprineo da Premijer liga učvrsti svoju tržišnu lidersku poziciju i bude danas više ispred konkurencije nego ikada ranije.

Ali nije jedini zaslužan, blagotvorni uticaj bogatih i nenametljivih vlasnika vidljiv je u Njukaslu gde se radi s geslom ”tiha voda breg roni”.

Konkurentnost Premijer lige je fascinantna i logično je da toliko investira u radnu snagu jer želi da zadrže primat.

U sezoni 2020/21. klubovi Premijer lige ostvarili su ukupan prihod od oko 5,5 milijardi funti (najviše od prodaje tv prava i sponzora), klubovi nemačke Bundeslige i španske La Lige ostvarili su prihode od oko tri milijarde funti, klubovi italijanske serije A oko 2,5 milijarde a klubovi francuske Lige 1 imali su te sezone prihod od oko 1,5 milijardu funti.

Prihod po klubu još više govori u prilog Premijer lige: u Engleskoj je taj prihod 275 miliona funti, u Nemačkoj – 167, Španiji – 147, Italiji – 126 a u Francuskoj – 81 milion.

Vlasnici engleskih klubova odgovorno i održivo balansiraju ulaganje štiteći finansijsku i operativnu održivost i uvećavajući konkurentnost.

Ali, za ogromnu konkurentsku prednost zaslužna je i – država. Ona je stvorila siguran i predvidiv ambijent u kome osnaženi nacionalni regulator naporno radi s ključnim akterima engleskog fudbala na brušenju svakog detalja regulative.

Svako od mojih kolega ko misli da dobro zaradi, kapital može da uloži u evropsku fudbalsku industriju, imaće solidan prinos. Naravno, Premijer liga je top destinacija.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.