„Spasonosna“ injekcija

Kako kriza odmiče tako su sve češći zahtevi za budžetskom injekcijom, u suprotnom preti zatvaranje (katanac). Vaterpolo i fudbalski klubovi, muzičari, zabavljači, cajke, alternativni umetnici, glumci, domovi kulture… svi veruju da će ih budžetska injekcija spasiti propasti i zato traže pomoć od države.

Samo još ovaj put, samo još tri meseca.

Šta ako se kriza produži i država zapadne u insolventnosti?

Predsednik, za sada, deli kapom i šakom. Kriterijum mu je lični rejting, a državu koristi kao kasicu iz koje može da „zaiti“ kad god mu zafali glasova. Loša strana te prakse je da stvara naviku kod onih koji se vakcinišu budžetskom injekcijom. Oni ne stiču imunitet nego postaju krdo trajnih zavisnika od državne „igle“ i predsednikovi dužnici.

Niko ne pita odakle državi novac da „vakciniše“ one čiji su poslovi zaraženi krizom i preti im nestanak.

Država ima samo dva načina da nabavi pare za budžetske injekcije.

Može da uzima kredite i prodaje obveznice. To nije loš način pribavljanja nedostajućih para, ali mnogi ekonomisti protive mu se, s valjanim argumentom da sadašnji političari i korisnici budžetske injekcije nepravedno zadužuje buduće generacije.

Mediji su nedavno objavili da nam je stigla na naplatu još jedna rata kredita koji je, dok se mnogi građani Srbije nisu ni rodili, uzeo Josip Broz Tito.

Država može budžetsku injekciju da napuni povećanjem nameta (poreza, dažbina, drumarina, firmarina, taksi) građanima i preduzetnicima. To je mnogo opasno, naročito u vreme krize kad svima padaju prihodi.

Skoro je objavljen podatak da je 2019. godine država uzela od privrede 1,3 milijardi evra nefiskalnih nameta. S tim parama mi preduzetnici mogli smo čuda da napravimo i mnogo radnika da zaposlimo.

U međuvremenu je došla pandemija. Pre neki dan objavljeno je istraživanje po kome je 88 odsto mojih kolega privrednika reklo da ima manje prihode. A u drugom istraživanju 70 odsto imalo je u 2020. godini niže prihode nego godinu dana ranije. Moje kolege očekuju da će i ove godine imati manje prihode.

Šta to govori?

Glasno ću da kažem, mada sam svestan da ću navući bes mnogih, vreme je da svi koji očekuju da ih država „imunizuje“ počnu da razmišljaju o promeni zanimanja, posla ili hobija.

Jesam za solidarnost i moja firma za te namene odvaja pristojnu sumu novca, ali nisam za to da mi privrednici lipšemo da bi u ovoj zemlji baš svačiji posao (ili zanimacija) opstao. To nije pitanje solidarnosti nego zdravog razuma.

Ni mnogo bogatije države od Srbije nemaju vaterpolo klubove, ni u njima nema posla za baš sve zabavljače. Srbija mora da se odrekne nekih „lepota života“ bogatih društava jer je siromašna država.

Mi privrednici sada nismo u stanju da sve te lepote izdržavamo na svojoj grbači. Prihodi su nam sve manji, a prohtevi mnogih budžetskih aspiranata sve su veći.

Između novih kredita i većih poreza s jedne strane (budžetskih injekcija svima) i katanca (gubljenja posla za neke budžetske korisnike) s druge strane, ja sam za – katanac. Ma koliko to zvučalo nepopularno. Vreme je da se otreznimo.

Ako vlast hoće svim aspirantima na budžetsku injekciju da priušti „bolji život“, moraće još više da se zadužuje.

Jedan ugledni ekonomista misli da Srbija mora da se zaduži tri milijarde evra. Vlast onda mora jasno da kaže da će naši unuci vraćati dugove kojima finansira potrebe nekih budžetskih korisnika iznad mogućnosti naše privrede.

Moguće je, iz iskustva drugih država, da Srbija zbog toga i bankrotira. A kad država bankrotira? E, onda nam je uvek neko drugi kriv.