Superliga, što da ne

Verujem da će iz drugog ili petog puta uspeti. Jednostavno, to je logika takmičenja, biznisa, pa i fudbala kao najvažnije sporedne stvari na svetu.

Ponekad mi se čini da su tu floskulu izmislili ljubitelji koji pate od sindroma socijalne inferiornosti fudbala u odnosu na neke druge sportove.

Ideju Superlige sahranili su oni koji veruju da se u fudbal (i politiku) svi razumeju. Naravno da to nije tačno, ali se godinama gajila iluzija koja se pretvorila u vrednosni sud. Nešto što je sredinom prošlog veka postalo zabava miliona ne mora zakonito to da bude i u trećoj deceniji 21. veka.

Da li je fudbal samo zabava za plebs i posao za mafiju (kao u Srbiji), ili bi u njemu mogli da uživaju i drugi društveni slojevi, kao na primer u golfu, tenisu?

Današnji Mančester junajted, Real Madrid, Pari Sen Žermen u Evropi nisu isto u socijalnom smislu što Boka juniors i River plata u Argentini. Koliko je danas fudbal socijalni ventil u društvima koja sve manje liče na društva 19. i 20. veka?

Vrednosti, pogledi na svet i bazični principi neminovno se menjaju, zašto bi fudbal ostao okamenjen iz vremena Šefilda i Nots Kauntija? Isto pitanje važi i za Ligu šampiona i Ligu Evrope. Nisu li možda ta dva takmičenja postala passe?

Želju da vrhunski klubovi iz pojedinih evropskih država osnuju Superligu razumeo sam kao poslovni čovek na nekoliko načina.

Prvo, kao inovativni pokušaj vlasnika klubova da, kao i vlasnici svih drugih (proizvodnih, trgovačkih, saobraćajnih, tehnoloških, finansijskih) kompanija, pronađu adekvatan odgovor na krizu izazvanu pandemijom kovida 19.

Kriza je desetkovala prihode klubova. Vlasnici imaju najveću odgovornost – oni rizikuju, investiraju, grade, kupuju radnike i menadžere, gube novac, ispadaju iz najboljih liga, propadaju zajedno s klubovima.

Drugo, kao promociju izvrsnosti u sportu. Najbolje igrače privlače vrhunski i najbogatiji klubovi, kao što to rade najbolje kompanije (Gugl, Epl, Amazon, UBER, Spejs X). Treće, kao učvršćivanje evropskog zajedništva, odnosno zajedničkog fudbalskog tržišta Evrope.

I na kraju, kao povećanje ponude potrošačima (navijačima) u segmentu premijum segmenta jer se stvara razuđeno tržište na kome navijači u skladu sa svojim mogućnostima mogu da biraju format proizvoda (kluba). Niko ne spori da je navijanje čisto emotivna stvar, ali vlasništvo je ekonomska kategorija.

Mnogi kažu da se fudbal ne može svesti na tržišni proizvod. Moje je pitanje: a šta je fudbal nego tržišni proizvod čija se vrednost (klubova, trenera, igrača) utvrđuje na tržištu. Zar se na kraju svake godine ne prave rang liste vrednosti najboljih klubova?

Takmiče li se oni samo za naklonost navijača ili im je prevashodni cilj vrh tabele na kraju šampionata?

Nema tu mistifikacije, vlasnici Mančester Junajteda žele da zarade kao i vlasnici Fajzera. Dakle, kao što neko neće da kupi vijagru isto tako neko neće da kupi kartu za utakmicu.

Kao zamerka Superligi spominjana je ekskluzivnost, zatvorenost. Ali, zar vrhunski tenis ne obitava u četiri grend slem turnira (Vimblondon, Rolan Garos, US Open, Australian Open), ali ga prate milioni ljudi?

Zar Formula 1 nije ekskluzivni klub timova i trkačkih staza? Zašto se novogodišnja turneja Četiri skakaonice uvek održava u Obersdorfu, Garmišpartenkirhenu, Insbruku i Bišofshofenu?

Uostalom, zar se Rols Rojs ne pravi u malim serijama a predmet je obožavanja miliona ljudi i zbog toga nikome nije palo na pamet da ga prodaje u Babušnici.