Tavorenje s inovacijama

Tom logikom mogla bi se tumačiti ”zlatna sredina” koju Srbija zauzima na svetskoj rang listi najinovativnijih država sveta u prošloj godini, koju je napravila World intellectual property organization. Od 132 posmatrane države, Srbija je zauzela 54. mesto. Prva je Švajcarska sa 65,5 bodova (od 100 mogućih), poslednja Angola s 15 bodova a Srbija ima 35 bodova.

”Zlatna sredina”, zadovoljno bi ovakav rezultat tumačile pristalice (trulog) kompromisa. Daleko je to od dobrog.

U ovom izuzetno važnom takmičenju ”zlatna sredina” je dokaz tavorenja. Jer ako želi da uhvati poslednji voz za priključenje vrtoglavo brzom globalnom razvoju, Srbija bi morala da se pomeri značajno napred na ovoj rang listi. Dobro, ne mora da juri Izrael, koji je na 15. mestu ali bi morala da bar ”duva za vrat” Sloveniji (32. mesto) ako želi da se transformiše u inovativnu ekonomiju, što postaje imperativ vremena.

Osim poneke IT kompanija koja je osmislila, najčešće, proizvod iz oblasti kompjuterske zabave (brzo se razvila pa je prodata), naša privreda retko ima svetski prepoznatljiv inovativni proizvod iz, recimo, telemedicine, farmacije ili biotehnologije. To, priznajem, ide ”na dušu“ i nama preduzetnicima. Previše dugo je kompanija Seven Bridges genomics (iako nije čisto domaća firma) usamljen primer u Srbiji.

Šta nam nedostaje da brže napredujemo u inovativnosti?

Kad je država u pitanju, odgovor se krije u tri razloga koji Švajcarsku pozicioniraju kao najinovativniju državu na svetu.

Švajcarska tri odsto bruto domaćeg proizvoda ulaže u istraživanje i razvoj (država Srbija ulaže 0,89 odsto a mi privatnici tek 0,36 odsto BDP-a), njeni univerziteti su među najbolje rangiranima u svetu (Beogradski univerzitet ispao je sa Šangajske liste) i ima vrlo obučenu radnu snagu koja je sposobna da patente brzo pretvori u komercijalne serijske proizvode. Kod ovog poslednjeg parametra Srbija je ”najtanja” u rangiranju – dobila je samo 43 poena.

Postoji još neki razlozi što mi u Srbiji tako sporo napredujemo u izgradnji inovativne ekonomije.

Jedan od njih je nerazvijeno finansijsko tržište koje bi hitro reagovalo ulažući u razvoj i proizvodnju prespektivnih inovativnih proizvoda. Većinu inovacija moje kolege preduzetnici finansiraju svojom ili porodičnom ušteđevinom, nespremni da rizikuju s bankarskim kreditima jer je neizvesnost kod inovacija velika. U svetu tu neizvesnost ”pokrivaju” privatni fondovi rizičnog kapitala i anđeoski investitori a kod nas su sve oči uprte u državne fondove.

Važan razlog je potpuno odsustvo svesti o važnosti inovacija u opstanku kompanija na tržištu. Moje kolege još se zanose shvatanjem da je tržište ”gladno” svake robe i da kupci mnogo ne mare za inovativne proizvode. Mnogima će se to, bojim se, vrlo brzo obiti o glavu.

Bez namere da amnestiram nas preduzetnike, primetio bih da stvaranje inovativne ekonomije nije posao jednog čoveka, niti se takva ekonomija stvara ličnim i administrativnim dekretom. Primer najinovativnijih zemalja pokazuje ko u njima ”kosi a ko vodu nosi”.

Merenje inovativnog kapaciteta i rezultata privrede važno je jer daje jasan uvid šta treba da rade političari koji donose odluke, menadžeri i članovi upravnih odbora kompanija dok kreiranju politike koje će omogućiti zaposlenima da svakodnevno na radnom mestu ”žive“ inovativnost i svoje inovacije efikasno pretvaraju u komercijalne proizvode.