Tržišna demografija – džaba smo šparali na ćupriji

Srbija ima demografski problem o kojem slušamo već dugo i s raznih strana. Od vladika Srpske pravoslavne crkve, akademika i raznih građanskih inicijativa do predsednice Vlade – svi daju niz argumenata zašto treba da se rađa više dece.

Ti argumenti i pozivi su legitimni i slažem se sa zaključkom da Srbija treba da ima više dece od 1,29 po ženi u reproduktivnom dobu. Čini mi se, međutim, da niko nije sagledao ovaj problem s ekonomskog tj. tržišnog aspekta. Znam da će se mnogi čitaoci odmah narogušiti na ovu vrstu pogleda, ali ipak pokušaću.

Prosečan broj dece govori da u Srbiji ima najviše porodica sa jednim detetom u generaciji. Ovo nije problem kvantiteta, na koji mnogi svode belu kugu u Srbiji, nego kvaliteta.

Da li će biti tri, četiri, pet ili deset miliona Srba krajem 21. veka?

Čini mi se da to nije mnogo važno. Isto tako ne poznajem nikog ko će da pristane na investiciju rađanja dece kako bi se naš narod sastojao od kvantitativno većeg broja pojedinaca.

Problem porodica sa jednim detetom je tržišni problem monopolske privrede. I, pre svega, tiče se kvaliteta a ne kvantiteta društva u kome ćemo živeti, a u mnogome već živimo.

Biološki, ljudski rod odlikuje činjenica da su mladunčad potpuno zavisna od roditelja veoma dugo, godinama po rođenju, što nije slučaj s drugim živim bićima. Prednost te zavisnosti je razvoj mozga kod čoveka, a cena je investicija (vrednost ulaganja) u vremenu i resursima od strane starijih jedinki – roditelja.

Osnovni instinkt bebe je plač, za koji se zna da je najonespokojavajući zvuk za ljudsku uho, i to nije slučajno jer od brze reakcije roditelja na dečiji plač zavisi opstanak vrste.

Dakle osnovni resurs beba i dece su roditelji, jer od njih dolazi hrana, voda, toplota, zaštita… sve ono što je neophodno za preživljavanje. U normalnim uslovima, ovaj resurs (kao i svi resursi) je ograničen i razvoj deteta u zrelu osobu uslovljen je povećanim zahtevima resursa koji je ograničen i koji se protokom vremena smanjuje. Zato je normalna težnja svakog deteta da odraste i uđe u svet zrelih ljudi, kako bi što pre bio u stanju da autonomno (samostalno) obezbedi više resursa za sebe.

S druge strane, roditelje tera biologija da investiraju u decu i – iako postoje varijacije između ljudi i kultura – ta investicija je uvek velika.

Problem porodice sa jedincima je taj što je na delu svojevrsan monopol deteta nad resursima, tj. investicijom roditelja. Nedostatak braće i sestara znači nedostatak konkurencije za roditeljskim resursima. Isto kao i u monopolskoj privredi, nedostatak konkurencije vodi zakržljanju i nedostatku razvoja i rasta poslovnih jedinki (preduzeća).

Shodno tome, posledica demografske stagnacije u Srbiji su porodice sa jedincima koji nisu pod pritiskom da postanu što pre zreli nezavisni ljudi i ostaju infantilni, nezreli, zavisni od drugih, neproduktivni. Bez pritiska konkurencije naša deca (svejedno koliko miliona će ih biti za 50 ili 100 godina) biće nedorasli, slabi, nefunkcionalni, razmaženi narcisi. To delimično mi privrednici vidimo već danas, a naročito kad krenemo da zapošljavamo generacije rođene ’95, ’96. ili ’98. godine, što trenutno radimo u mom preduzeću.

A roditelji, često i sami jedinci odrasli u socijalistički zadojenom društvu, koji ne razumeju neophodnost investicije plaćaće mnogo više na mostu od onoga što su ušparali na ćupriji kad su odlučili da ne rađaju više od jednog deteta.

Ime autora poznato redakciji