Ustavna tužba

Predlažem svim udruženjima poslovnih ljudi da zajednički podnesemo inicijativu Ustavnom sudu za zaštitu zakonitosti od predsednika koji je postao najveći zagađivač poslovne klime u Srbiji.

Predsednik, zarad ličnog i partijskog rejtinga, svakim danom demonstrira uzurpaciju ovlašćenja i krši Ustav. I ne samo da krši Ustav nego na primitivan način pokazuje ko je „gazda u kući“, kako se ovde „završavaju poslovi“, da on generiše korupciju i kakva je Srbija u suštini (anti)demokratska država.

Pre neki dan predsednik se pohvalio kako je u mnogo krajeva Srbije „on doneo“ nove fabrike. A zatim kaže „to je moja politika“ kad objašnjava odluku Telekoma da za 600 miliona evra kupi prava tv prenosa Premijer lige.

Predsednik radi posao za koji nije, zakonima ove zemlje i Ustavom, zadužen.

On, na primer, ne može da „vodi politiku“ Telekoma jer nije ni generalni menadžer te kompanije, nije ni predsednik njenog Upravnog odbora, nije ni privatni većinski akcionar.

Poslovnu politiku Telekoma treba da vodi menadžment koji kontrolišu akcionari, uključujući i Vladu Srbije kao većinskog vlasnika.

Pored toga, predsednik države svakodnevno kupuje zlato, prodaje preduzeća, zapošljava, gradi fabrike, pregovara i dovodi investitore, sklapa netransparentne ugovore, nabavlja opremu, prodaje paradajz, čisti bazene, otčepljuje kanalizaciju, određuje cene struje i radne snage.

Razumem da njegova vlast počiva na marketingu i da ima potrebu da po ceo bogovetni dan šparta Srbijom i obavlja poslove za koje nije ovlašćen.

Mislim da on potpuno shvata, iako suprotno govori, da to što radi nije dobro ni za državu ni za njene institucije. Što bi rekao naš narod, ispod njegovog ‘lada nijedna (demokratska) travka ne može da raste.

Povod za ovaj tekst je nedavna predsednikova žustra naredba da se poveća minimalna cena rada.

Njegovo privatno mišljenje razumeo bih u demokratskoj raspravi nadležnih institucija kao jedan od predloga, nikako izričit zahtev oko koga se uzbudila cela nacija.

Da bi bila demokratski ustrojena država, Srbija mora da poštuje procedure, pa između ostalih, i onu o povećanju minimalca.

Ta procedura osmišljena je da bi se o njoj u demokratskoj raspravi izjasnili udruženja poslodavaca i radnika i država, svaki sa svojim argumentima „za“ i „protiv“.

Pa kad se ukrste sva mišljenja, onda se odlučuje da li je uopšte moguće povećati minimalnu cenu rada.

Predsednikov predlog o povećanju minimalca naišao je na naše opšte protivljenje. Argumenti su nam ubedljivi.

Naš prihod nije porastao 10 odsto da bi se za toliko povećao minimalac. Moguće je da predsednikovi tajkuni, kojima je on obezbedio lukrativne poslove s ekstraprofitom, mogu da plate veći minimalac svojim zaposlenima. Ali, najveći broj poslovnih ljudi nisu predsednikovi mezimci.

Pandemija i njom izazvana ekonomska kriza značajno je oštetila poslovanje i rezultate svih naših biznisa.

Teško držimo glavu iznad vode, tri puta prevrćemo dinar u ruci pre nego što ga potrošimo, gledamo kako da ulaganjem osnažimo naša preduzeća. I onda dođe predsednik i traži da povećamo trošak poslovanja na strani zarada.

E, pa nisam siguran da će ovog puta predsednikova naredba tako lako proći. Bude li potrebe, pokušaću da ubedim kolege da se obratimo Ustavnom sudu.

Znam da je i vrhovna sudska instanca u državi pod jakom kontrolom predsednika. Ali, neka bar ostane ubeleženo da smo mi poslovni ljudi odbili da učestvujemo u predsednikovom naumu da vlada s monarhističkim ovlašćenjima.