Utisak godine

Nije za sve kriva pandemija. Ima i odgovornosti onih među nama koji se nisu snašli, nisu prepoznali opasnost, zakasnelo ili loše odreagovali. Ima, međutim, i krivice onih koji nam „kroje kapu“.

Mene je čitave prošle godine proganjao utisak da predsednik države prezire nas, domaće poslovne ljude. Ne umem da dokučim šta je razlog.

Da l’ to što nismo savili kičmu i dozvolili da upravlja našim preduzećima? Da l’ zato što nismo spremni da učestvujemo u kolosalnoj korupciji koju je podstakao? Zna se među nama ko je pristao da plaća reket da bi dobio unosne poslove od države ili da bi mogao da iznese profit iz Srbije.

Uglavnom, domaći privrednici nisu omiljena predsednikova grupa. Ali, zato su strani biznismeni naročito voljeni. Predsednik se pre neki dan, u jednom od brojnih tv nastupa, pohvalio da je otvorio više od 260 novih investicija.

Prošla godina imala je 261 radni dan, ispada da je predsednik svakog radnog dana otvarao po jednu fabriku. Svaka čast.

Koliko se, međutim, ja sećam, to su sve bile investicije stranih ulagača.

Predsednik se nije pojavio na otvaranju ni jednog poslovno-proizvodnog objekta u koji je investirao neki domaći privrednik. A zašto?

Pa zato što nije bilo investicija domaćih privrednika.

Izuzetak je kolega Mišković čija je kompanija Delta holding otvorila šoping mol u Nišu (ali, jedna lasta ne čini proleće, kaže narodna poslovica. Uz dužno poštovanje prema kolegi Miškoviću, ima istine u toj narodnoj izreci).

Dakle, zaključak nema ni trunku dileme – predsednik preterano favorizuje strane poslovne ljude i napadno ignoriše domaće preduzetnike. Zašto je predsednik države gadljiv na kapital domaćih biznismena?

Da ne misli možda da je novac svih nas sumnjivog porekla kao nekih njegovih omiljenih biznismena?

Na tu temu već je izrečeno dosta ocena pametnih ljudi.

Hoću da kažem da ovo nije početak 2000-ih godina kad je Srbija izašla ojađena iz sankcija i bombardovanja koju su svojom politikom izazvali Slobodan Milošević i stranka sadašnjeg predsednika države (ni njegovo lično učešće u sprovođenju te politike nije zanemarljivo).

Tada je uništenoj privredi trebalo svega – znanja, opreme, tehnologije, kapitala, stručnjaka…

I zato je nova demokratska vlast podsticala strane kompanije da investiraju u srpsku privredu (gradeći nove fabrike ili kupujući propala društvena preduzeća).

Danas to nije slučaj, mi domaći privrednicima imamo i znanje i kapital da ravnopravno sa strancima učestvujemo u širenju srpske privrede.

Štednja stanovništva kao izvor investiranja je nikad veća, krediti banaka nikad jeftiniji a domaći privrednici nikad suzdržaniji u ulaganjima.

S druge strane, nikad više stranih preduzetnika koji ulažu kapital u srpsku privredu.

To je sjajna vest, ali senku na nju baca odsustvo domaćih investitora.

Bez trunke pretencioznosti uzeo bih slobodu da podsetim predsednika, ako se već hvali da mu je uzor „brat Si“, na jedan važan detalj.

Kina je na vrhuncu ekonomske ekspanzije (godišnji rast bio 10 odsto) imala učešće stranih investicija od 15 odsto u ukupnim investicijama. Ostalih 85 odsto dolazilo je iz domaćih izvora.

Nije to bilo slučajno.

Sad se pokazuje (u Kini) kao posledica pandemije da stranci dođu i odu kad im nešto ne odgovara (ili u ekonomskoj politici zemlje-domaćina ili u međunarodnim odnosima), a domaći ostaju da rade bez obzira na muku koja ih tišti. Sutra bi tako moglo biti i u Srbiji.