Volovski konkurs

Da li smo svi mi, građani Srbije (sledeći logiku Grmečke koride) – Rogonje i Sivonje. Možda je vreme da raspišemo konkurs „Pustimo inspiraciju da nam nabija rogove“. Eto, takav sličan konkurs uveliko traje i „daje šansu našim stvaraocima, umetnicima, dizajnerima“ da iskažu kreativnost i zarade milion dinara.

Jedino što treba je da smisle ime brzog voza kojim će „Srbija voz“ da uđe u 21. vek. Da uđe u 21. vek sa zakašnjenjem od 21 godinu pošto je toliko prošlo od kad je ovaj vek počeo.

Je li u pitanju novi slučaj odurne banalnosti, vašarizacije i cirkuske predstave. Posle žvrljanja imena na iznajmljenim avionima kompanije Er Srbija, producentima „zlatnog doba“ palo je na pamet da smisle novu lutriju – dajte ime brzom vozu i zaradite milion dinara. Kažu da je već stiglo 500 prijava, a žiri upozorava potencijalne učesnike da je to ozbiljan posao i da će diskvalifikovati svakog ko se sprda s državom.
Nikako da dokučim, mada naslućujem, ko je autor kome je pala na pamet takva ideja. „Rasitnili“ smo treću deceniju 21. veka, a taj nas „genije“ zamajava s pričom kako će kroz Vojvodinu da ide voz brzinom 200 na sat dok istovremeno vozovi po Evropi jure duplo brže.

Treba biti Rogonja/Sivonja pa verovati u priču da je nezapamćen uspeh da u Srbiji u 21. veku uopšte idu vozovi. I da li je to toliko veliki poduhvat da se treba hvalisati i raspisivati konkurs za ime brzog voza.
Vozovi su, inače, vrlo zgodno političko sredstvo manipulacije, ko se još ne seća onog voza oslikanog freskama koji smo poslali u Kosovsku Mitrovicu kao dokaz da je Kosovo deo Srbije.

Čuh da je ovaj žiri, formiran da bi izabrao pobednika za ime voza koji će saobraćati od Beograda do Novog Sada, konstatovao da su „brzi vozovi novija pojava na evropskim prugama“ i da „nije neuobičajeno da imaju posebno ime“. Jesu „novija“ pojava ako je žiri prespavao prethodne tri-četiri decenije. Dobro se sećam da sam tačno pre 25 godina koristio superbrzi „Intercity train“ od Amsterdama do Pariza, a od tada se vozim sve bržim. Svi ti evropski superbrzi vozovi nemaju pojedinačno ime, više se radi o brendu prevoznika ili proizvođača. Primera radi postoje AVE, Eurostar, ICE, OUIGO, Railjet, TGV, Thalis, Javelin.
Malo je falilo da poverujem žiriju koji tvrdi da se ovim nacionalnim konkursom kreira ne samo nova slika železnice Srbije već i afirmiše i podstiče razvoj lokalne kreativne industrije. Brzo sam se razuverio kad sam od žirija čuo da su ti vozovi ne samo brzi, već i visokog komfora.

Ako je i od žirija, sramota je.

Ipak je ovo 21. vek i svakome su lako dostupne sve informacije, pa i one o brzinama i komforu evropskih vozova.

Razumem da je marketinškim kreatorima nazdravičarsko-svečarske atmosfere stalo da bilduju nacionalni ponos do koga vlasti veoma drže. Ali, poražen sam činjenicom da žiri veruje da smo svi mi Rogonje/Sivonje. Nekako sam „progutao“ da na iznajmljene avione ispisuju imena viđenijih ljudi (niko od njih nije odbio tu „čast“). Nastavilo se kumovanjem autoputeva, a sad eskalira na vozove. Živ nisam dok ne čujem ime voza i ime kuma.

Nastavi li se to provincijalno pomodarstvo država bi kao suvlasnik mogla da zatraži od Fijata da vlada ili predsednik imenuju i novi model automobila, bude li ikad izašao „ispod čekića“ u Kragujevcu. Znam zašto se ne bih začudio da TENT u Obrenovcu preksrte u „Mića“.
P. S.
Unapred se odričem, u korist predsednika žirija, milion dinara nagrade ukoliko moj predlog pobedi na konkursu.