Vreme je da srušimo Zid

Teza tih ljudi je: sve je nekad bilo bolje, sve je sada lošije. Implicitan, a često i otvoren, je poziv ljudima da odu iz zemlje, da bi negde drugde živeli „kao sav normalan svet“.

Prosto ne znam gde da počnem da rastavljam ovaj anticivilizacijski sofizam.

Prvo, ne postoji normalno društvo, već normalni pojedinci. Želja za normalizacijom društva prouzrokovala je nekoliko stotina miliona ubijenih ljudi samo u prošlom stoleću i mislim da je polako vreme da izvedemo zaključak iz tog okeana prolivene krvi, gde su naši rođaci i očevi platili natprosečnu cenu i odbacimo tu ljudoždersku težnju.

Drugo, kakvo god da je srpsko društvo danas, ono je jedino društvo gde kao pojedinci možemo da imamo smislenu ulogu. Činjenica da je Srbija jedino mesto gde možemo da iskažemo i primimo solidarnost, gde možemo da pravimo iskorake i ostavimo trag, oslanjajući se na one koji su nam prethodili.

Treće, jedini način da poboljšamo društvo i svoju budućnost je da razumemo prošlost, izvučemo zaključke i naučimo iz grešaka. Vreme je da se otarasimo pogrešnog tradicionalizma koji nas drži vezane u socijalističkom načinu razmišljanja. Ništa nije valjalo u neslobodi i opresiji socijalizma i tom vampiru valja zabosti glogov kolac u srce.

Zid je pre 30 godina pao u Berlinu, sada je vreme da padne i u našim glavama. Nije bilo pravde jer je vladala laž i mi još uvek hodamo po grobljima desetina streljanih bez suđenja i bez opela. Komunizam u Jugoslaviji došao je i održao se na vlasti kroz načelo crvenog terora etabliranog od strane Lenjinovog dželata Đeržinskog: „ubijajte ih ne ako su nešto rekli ili uradili, već zato što nose određeno prezime i rodili su se u određenoj porodici“.

Nikakve nadrilekarske ekonomske reforme koje smo pokušavali, nikakvo besplatno neobrazovanje i nikakvi sindikalni odmori na moru ne mogu da iskupe krv, zločin i laž iz kojih nismo izašli. Dosta s tim. Milioni upropašćenih života naših očeva nalažu nam da ne nastavljamo da upropašćavamo živote naše dece.

Tribalizam i divljaštvo kroz koje smo prošli i u kojem nastavljamo da živimo nije protivteza poraženoj ideologiji, već je njen direktan rezultat i otrovan plod koji grlimo kroz kolektivni sindrom dok nas još davi. Komunizam je uništio sve fine niti koje vezuju ljude u društvu kako bi vladao i doveo, zarad vlasti i privilegija za vladajuću klasu, ogoljeni regresivni tribalizam, nepotizam i paternalizam u kojem danas živimo.

Tito i komunisti jesu krivi, ali smo krivi i mi. Jer, nikako da komunizam izbacimo iz glave i zbacimo ga s vlasti.

Promena i boljitak dolazi, ne učešćem na izborima nego, promenom pogrešnog stava svakog od nas. Put u boljitak, međutim, zahteva teži napor, mnogo teži napor, od izlaska na izbore. On zahteva rušenje Zida u našoj glavi i promenu naših pogrešnih stavova. I to je jedini put. Kad se to dogodi onda nije mnogo važno koga ćemo da biramo na sledećim izborima.

Macole u ruke, hajde da već jednom srušimo taj Zid.