Vreme normalnosti?

Kao što smo do pojave pandemije sećali socijalizma kao „bolje“ prošlosti, posle otključavanja s nostalgijom ćemo se sećati lockdowna. Mnogi od nas, a takvih neće biti  malo, odbijaće da se vrate u normalno stanje, smatrajući da je martovsko-aprilsko zaključavanje bila normalnost.

Da li je korona vreme bilo naša osveta tranziciji i povratak socijalističke parole „radio ne radio, svira ti radio“?

Znam da će i pitanje i odgovor izazvati lavinu reakcija. Ne pretendujem da sam u pravu. Ovo je moje razmišljanje iz „udobne“ fotelje tajkuna koji u protekla dva meseca nije zaključao pamet.

Posmatrao sam kako se i moje kolege preduzetnici i obični ljudi lako prodaju za „šaku“ državnih subvencija. Kako postaju jeftina klijentela države.

I kako država, oličena u jednom čoveku, neosetno stiče veliku moć u kreiranju poželjnog društveno-političkog i ekonomskog ambijenta.

Sve se dogodilo „pod firmom“ državne brige za radne ljude i građane koji su se u korona vremenu osećali skoro pa komforno i zadovoljno. O tome svedoči reakcija radnih ljudi i građana koja je bila pozitivna i ohrabrujuća za državu. Oni su tražili još više državnih subvencija, još više državne brige, još više svih vrsta državne brige… I još većeg državnog arbitriranja za jednakost i solidarnost, kome smo zdušno aplaudirali, po cenu neslobode.

Država nam je bila veliki „tata i mama“ a mi smo se ponašali kao nezrela i nesamostalna deca koja nemaju brigu za budućnost. Ono što je posle velike ekonomske krize 2010. godine obećavao tadašnji politički tandem – „ništa se ne sekirajte, tu je vaša država da brine o vama“ – ostvarila je deset godina kasnije aktuelna vlast.

U korona vreme mnoge preduzetnike nije bolela glava jer im je država obezbeđivala sirovine i repromaterjal za proizvodnju (kvasca, lekova, dezinfekcionih sredstava), plaćala (minimalcem) radnike koji ne rade i nudila kapom i šakom jeftin kapital.

Zavladalo je vreme egalitarizma – svakom punoletnom građaninu država je obezbedila po 100 evra, svaki penzioner je dobio po 4.000, dinara, svako je mogao da kupi deset maski i rukavica a zauzvrat svi su morali da gledaju isti tv program i čitaju iste tabloide.

Uspostavljena je i prinudna solidarnost.

Ukinuta su skupa turistička putovanja, nestala je biznis klasa u avionima, hoteli s pet zvezdica su zatvoreni, berze su izbrisale stotine milijardi bogatstva i osiromašile mnoge deoničare, a svaka pojedinačna propast vlasnika i kompanija  dočekivana je ovacijama i likovanjem.

U lockdown-u nam je na delu pokazano da ima ko će umesto nas da brine o našoj budućnosti. Ispostavilo se da ni 30 godina posle raspada socijalizma nismo stekli imunitet na tu pošast pa nas je smrtonosni virus samo vratio u „bolju“ prošlost.

Čini mi se, na osnovu našeg ponašanja u izolaciji, da ćemo se s tugom sećati korona vremena. Za njim ćemo žaliti i nećemo imati čemu da se radujemo u neizvesnoj dolazećoj budućnosti. Ne čudi me da među nama ima mnogo onih koji priželjkuju da se virus na jesen vrati, ali ne kao smrtonosna epidemija nego kao državno uređenje u kome će svi biti jednaki i jednako zavisni od države.

Sav normalan svet uželeo se budućnosti, vapi i insistira da se ekonomija otvori, da fabrike počnu da rade, da kompanije normalno funkcionišu, da se država skloni s tržišta. Svi su se uželeli posla, slobode, tržišta i takmičenja.

Ne vidim da kod nas postoji taj radni polet i slobodarski entuzijazam. Mi kao da ne verujemo da otključavanje znači povratak u normalnost. Mi, nažalost, živimo u uverenju da je normalno bilo ono što smo imali dok smo bili zaključani.