Za kim to zvona zvone

Da ga je prešla, Srbija se ne bi danas povodom jedne televizijske serije s nostalgijom sećala „zlatnih“ 90-ih i dizala u nebesa Miloševićev režim.

Istraživačima ljudske duše ostaje da i dalje ispituju „duh nacije“ koji još gaji simpatije prema jednom odvratnom modelu upravljanja državom i privredom. Nikako ne mogu da razumem da bilo ko danas ima pozitivna osećanja prema tom dobu i tom režimu.

Bilo, ne povratilo se.

Ekonomisti su odavno izračunali koliko je srpsku privredu koštao Milošević i njegov režim. Gubici su se merili stotinama milijardi dolara. Mi privrednici smo na svojoj koži osetili šta znače međunarodna izolacija, SPS-JUL kleptokratija i nacionalsocijalistički korporativizam.

U to vreme sve se radilo na crno, a poslovanje je bilo potpuno nesigurno. Kredite su davali zelenaši i kvazi banke, dok su državne banke radile samo za Miloševićevu klijentelu. Napustili su nas kupci i dobavljači sa Zapada.

Pošto nije bilo finansijskih transakcija sa svetom bili smo prinuđeni da dobavljačima koji su nas zbog prijateljskih odnosa ipak kako-tako snabdevali, krišom nosimo po 30.000 maraka u kešu, u gepeku automobila strahujući da nam neko otme novac i ubije nas.

Pravili smo robu ne znajući po kojoj ceni ćemo je prodati jer se kurs dinara menjao pet puta dnevno. Strahovali smo od kriminalaca koji su radili za državu da će nam upasti u firmu i oteti je.

Radnici su bili ili mobilisani za ratište ili sedeli kod kuće i švercovali benzin jer im se to više isplatilo nego da rade, a oni koji se vraćali s ratišta nisu bili sposobni za posao.

Milošević je uništio etos srpske radničke klase. Plate, kako gde, od 20 do 50 maraka, ko je mogao da legalno zaradi 50 maraka, taj je bio car.

Za desetak godina Miloševićevog režima Srbija je izgubila najvažniju deceniju u kojoj je svet formulisao Četvrtu industrijsku revoluciju i viziju razvoja u 21. veku. Izolacija je dovela srpsku ekonomiju do nedostižnog zaostajanja za svetom i danas plaćamo taj danak.

Dok nas je Milošević navikavao na lopovsku ekonomiju, na šverc benzina i sapuna, na mafiju u privredi, na Arkana kao poželjnog biznismena, na svoje koncesionare-privrednike, na Jezdu i Dafinu, na život bez rada i stvaranja nove vrednosti… svet je postavljao temelje pametnih mobilnih komunikacija, čipova, interneta, biotehnologije, telemedicine, električne mobilnosti, globalizacije.

Na kraju Miloševićeve vladavine, posle izgubljenog rata s NATO paktom, srpska privreda bila je bez opreme i tehnologije, bez kapitala, bez tržišta, bez lanaca snabdevanja, bez radne snage, bez vizije razvoja.

Na kraju 90-ih godina 20. veka Srbija se vratila u kameno doba.

I građani su propali posle Miloševićeve velike pljačke. Izmišljajući model piramidalne štednje, Zajma za privredni preporod i potpirujući najveću svetsku hiperinflaciju Miloševićev režim oteo je od lakovernih građana oko četiri milijarde nemačkih maraka.

Opljačkani novac Milošević je izneo u inostranstvo na tajne račune svoje porodice. Nismo mi privrednici izneli kapital iz Srbije, mi smo ga 90-ih godina prošlog veka stvarali u inostranstvu i 2000. godine doneli u Srbiju.

Razumem potrebu da se TV serijom još jednom osvetli taj ružni period naše bliske istorije. Sve ostalo je bal vampira.

Ko ne veruje kako je bilo neka pažljivo pročita Dinkićevu knjigu „Ekonomija destrukcije“. Predložio bih je kao obavezni udžbenik u srednjim školama. Tako bi vaspitavali nove generacije mladih ljudi da nikad više sebi ne dozvole da žive u takvom režimu.