Za više preduzetništva u politici

Sve što je na stolu od političke ponude zaudara na podgrejane ostatke ručka od pre nedelju dana. Čovek ne može a da se ne zapita odakle našim samozvanim političarima motivacija da se kandiduju i da uopšte ujutru ustanu iz kreveta.

Zar politika ne treba da bude polje na kome se lome najtvrđa koplja i u kom se nalaze ljudi sa vokacijom da preuzmu kormilo države kako bi je odveli na bolje mesto? Gde je nestala vizija i poezija iz politike?

Nama je trebalo 16 godina od pada Berlinskog zida da stresemo ostatke šuta od frankenštajna socijalističke Jugoslavije, tog naopakog idola sklepanog od provincijalnih političkih amatera, kome smo se skoro ceo vek klanjali.

Našli smo se svoji na svome, u velikoj meri posledično, bez proaktivnog stava i akcije naše politike, pre svega zahvaljujući Milu Đukanoviću.

Više od 30 godina naša politička klasa „muze“ Kosovo i kosovski mit. Toliko vremena, otprilike, naša politička klasa „muze“ i temu Evropska unija.

Zar su samo meni te teme već izašle „na nos“? I zar sam ih se samo ja zasitio?

Već 70 godina, uz veoma retke parcijalne izuzetke, koje smo brže-bolje streljali, politika je levijatan koji samo raste i čiji cilj je isključivo ona sama i njen pupak.

Svi nam obećavaju veće budžete, veću državu, kao da ne shvataju da nam time obećavaju da će nas i našu decu još više pljačkati. Nisam do sada čuo da se neko od naših političara zalaže za manji budžet! Svi bi da se, kad dođu na vlast, lično ugrade u veći budžet.

A tako ne mora i ne treba da bude.

U Srbiji ima pola miliona privatnih preduzeća koja funkcionišu. Velika većina su SZR i STR – malene zanatlijske i trgovačke radnje.

„NJiva“ preduzetništva na koju su komunisti 1944-46. prosuli petrolej, ipak, je ozelenela, uz mrvicu slobode i treptaj sunčevog zraka koji su je obasjali posle ’90-ih godina.

Od tih malenih zanatlija i trgovaca živi i hlebom se hrani preko dva miliona ljudi u našoj zemlji. U te malene radnje milioni ljudi ulivaju energije i životnu kreativnost. Ta milionska preduzetnička klasa predstavlja najenergičniji, najobrazovaniji, najbogatiji i najplodonosniji deo našeg društva. To je istina, sviđala se ona nekome ili ne.

A ipak, ta klasa nema svoje predstavnike u politici. Preduzetnike niko ne brani, njihove interese niko ne pokušava da potpomogne kroz akciju na državnom planu. Mi, preduzetnici, smo politički siročići. Nas samo zatvaraju, pljačkaju, izrabljuju i siluju svi političari, kako koji uhvati neku poziciju u vlasti.

Svi političari – trenutna ili bivše vlasti, opozicije svih fela i sosova – u psihopatologiji postsocijalističkog društva, hrle da se bave politikom zbog jake želje da se samorealizuju. Svi političari – od predsednika do najmanjeg agitatora umobolnih ideja – žive u entropiji. Oni su svi bukvalno bolesni.

Za Srbiju je neobično važno da odgovori na pitanje kada će doći neko da se bavi politikom s pravom motivacijom i realnim stavom?

Kada će se u politici pojaviti pojedinac ili ideja široke vizije, da vrati poeziju u ovu suštinski plemenitu aktivnost i stane u odbranu privatnog preduzetništva, tog cveta našeg i svakog društva, stane na grlo državnom levijatanu koji ne prestaje da raste i kojim decenijama upravljaju ludaci?