Zelena mantra

Idila?

Ma ne, praistorija. Da upotrebim otrcanu frazu – park iz doba jure. Tako danas u već poodmaklom 21. veku, neki ljudi zamišljaju našu državu.

Kad slušam ove simpatične likove što pre podne brane Srbiju od reindustrijalizacije, a posle podne traže nove fabrike i zapošljavanje, stičem utisak da u našoj zemlji neće više biti izgrađeno ni jedno novo industrijsko postrojenje. Oni kažu da nam ne trebaju fabrike, rudnici, minielektrane jer žele da žive u netaknutoj prirodi.

Srbija je, ma šta tvrdila aktuelna vlast, siromašna država s nerazvijenom privredom. Nismo mi daleko u nivou razvijenosti od nekih afričkih, azijskih ili latinoameričkih zemalja ma koliko se trsili da smo neko i nešto.

Srećna okolnost je to što smo u Evropi. Još bolje bi bilo da smo u Evropskoj uniji, onda bi mogli mnogo više da insistiramo na zelenoj ekonomiji i da za to dobijemo mnogo novca iz namenskih fondova Unije.

Ali, pošto toga nema, a ako zaista želimo da bolje živimo (mislim s višim prihodima a ne samo na zelenim livadama), u Srbiji moraju da se grade i klasične fabrike, naravno i nove ”zelene” iz generacije industrija 4.0.

Treba otvoreno reći, problem je što Srbija nije u prilici da previše bira i zakera. Da bi sustigli barem najslabije razvijene zemlje EU moramo da gradimo i fabrike koje nisu poslednja reč tehnike i zelene tehnologije.

Ali, ono na čemu vlast, kad god može, treba da insistira je ugradnja najsavremenijih tehnoloških rešenja za zaštitu prirode u svaki novi industrijski objekat koji se kod nas gradi. Bilo da je reč o rudniku litijuma ili tekstilnoj fabrici.

Prelazak na toliko poželjnu zelenu ekonomiju u nerazvijenoj i siromašnoj zemlji kao što je Srbija nije moguć preko noći.

Budimo realni, mi nemamo takvu pregovaračku moć sa kompanijama iz inostranstva koje žele da grade svoje pogone kod nas. Bio sam u prilici da se u to uverim nekoliko puta. Isto važi i za industrijska postrojenja koje grade domaći preduzetnici.

To se lepo vidi na jednom primeru. Rudnik i topionica bakra u Boru zapošljavaju četiri-pet hiljada radnika, ali istovremeno predstavljaju ogromnu opasnost po zdravlje ljudi i prirodu.

Ekološki pokreti koji zahtevaju od naše države da natera kinesku kompaniju Ziđin da odmah bez odlaganja ugradi tehnologiju i zaštitnu opremu koje će sprečiti zagađenje, treba da imaju punu podršku svih, i države i građana.

Kao poslovni čovek vidim brigu za dobrobit naše države tako da ljudi rade, da imaju dobre plate a s druge strane da žive u zdravoj sredini.

Mudra vlast donosi zakone koji će izbalansirati gradnju novih industrijskih postrojenja koja će zapošljavati naročito visokoobrazovane kadrove da ne odlaze iz zemlje i obavezu investitora da u ta postrojenja ugrade tehnologije koje će najkvalitetnije zaštiti prirodu i ljude. A ekspertske organizacije trebalo bi da nadziru ugradnju takve opreme a ne da unapred proteruju takve fabrike iz Srbije.

Utisak mi je da naši zeleni aktivisti ”s prljavom vodom hoće da izbace i dete”. Problem je što je među tim aktivistima najviše populista, sad su se levičarski i desničarski populisti udružili da zajednički zaustave izgradnju rudnika i fabrika.

Za sve njih moglo bi se reći ”ispod mire sto đavola vire”. Nije njima ”na duši” samo briga za zaštitu čovekove okoline. Levim populistima više od ekologije smeta što multinacionalne kompanije mogu da iznose profit iz Srbije, a desni populisti bi da Srbiju zadrže u neznanju i siromaštvu kako bi je lakše vratili u praistoriju.