Aco Taipe

Ko na predizborni spot „Ima li pilota u avionu?“ Aleksandra Vučića nije reagovao osmehom od uva do uva, a grohotom na vest o „dogovorenoj bliskoj saradnji“ predsednika i premijera? Verovatno ima nekih koji smatraju da ovi događaji ne zaslužuju smeh već suze i možda su u pravu. Onda bismo mogli da se nađemo na pola puta i smejemo do suza. Ili kukamo grohotom.

Dan državnosti, 15. februar, umalo zaista nije postao „Sretenjski rastanak“ predsednika i premijera Srbije, ali je zato pet dana kasnije, 20. na Svetski dan socijalne pravde došlo do obrta i dogovora Nikolića i Vučića. „Dogovorili smo se da i dalje zajedno vodimo državu. O funkcijama ćemo posle pobede na izborima. Nastavićemo da zajedno podižemo Srbiju sa kolena. Aleksandar će biti kandidat za predsednika“, rekao je Nikolić za Kurir. Mir, mir, niko nije kriv. A šta ćemo sa tvrdnjama da je Nikolić „hteo Vučićevu glavu“, izdao Srbiju i SNS? Od onih koji su ih izricali, već smo mogli da čujemo da je dogovor Nikolića i Vučića dobar za Srbiju, dokaz mudrosti lidera SNS i snage „naprednjaka“.

Da li je reč o dugoročnom ili kompromisu do prve sledeće svađe? Šta je dobio Nikolić? Videćemo nakon izbora. Na kojima će, retko ko u to sumnja, Aleksandar Vučić pobediti i postati novi predsednik Srbije. Nikolić bi voleo da postane premijer i da mu bude „vraćeno“ rukovođenje SNS-om. Praktično bi to značilo da u Srbiji imamo rotaciju Putin-Medvedev tipa. Mnogi za Srbe tvrde da su „mali Rusi sa Balkana“. Tako nešto voli da kaže i Aleksandar Dugin, filozof, koga neki nazivaju „novim Raspućinom“ i glavnim strategom predsednika Putina. „Srbi su zapravo mi. Oni se osećaju kao mi. Srbi su naše ja“, zbori Dugin. Ali, svaka sličnost i teorije ove vrste su prilično diskutabilne, a Putin-Medvedev rotacija u Srbiji malo verovatna. Jer kao što Srbija nije Rusija, Vučić i Nikolić nisu ni Putin ni Medvedev. Predsednik i premijer Rusije mogu da se rotiraju na funkcijama zato što je kod njih jasno „ko kosi, a ko vodu nosi“. Ukoliko poredimo moć, Vučić bi u Srbiji bio Putin. Može li on u „svog Medvedeva“ (Nikolića) da ima poverenja kao ruski predsednik u svog premijera? Ne može, naravno.

Možemo li Srbiju da poredimo s Turskom, na primer? Zašto baš s Turskom? Prisetimo se čuvenog Vučićevog spota sa dva pilota. „Ako predsednik i premijer vode našu zemlju u različitim pravcima, nećemo moći da očuvamo stabilni kurs koji trenutno imamo“, poručuje Vučić. Šta je rešenje? Šta će nam predsednik i premijer? Dovoljan je jedan. Zna se koji. U Turskoj je za 16. april zakazan referendum o promeni Ustava kojim bi, po želji predsednika Redžepa Taipa Erdogana, umesto parlamentarnog bio uveden predsednički sistem. Turska bi objedinila funkcije predsednika Republike i predsednika Vlade. Ko će to biti? Erdogan, naravno. Može li Vučić da postane „srpski Erdogan“? Male su šanse. Još je „zelen“, a i za promenu Ustava mu treba dvotrećinska većina u Skupštini Srbije.

Možda ne treba Srbiju porediti sa bližim i daljim okruženjem. Svaka zemlja ima svoje specifičnosti, a Srbija je dokazano „velika tajna“, jer građani ove zemlje umeju da iznenade. „Plamenka“ je zato metafora današnje Srbije. Mogu političari da se dogovore o svemu, ali „baza“ čiji je simbol postala Plamenka Laćarac, članica Glavnog odbora SPS koja jedina nije podržala Vučićevu kandidaturu za predsednika, ne može se uvek kontrolisati. Ko zna čije ime može da zaokruži na biračkom mestu?

Sledi nam izgleda još šale, šege i komike. „Pripremam spot u kome će sto puta biti ponovljeno ono „Vučiću, pederu“ i taj ćemo najviše emitovati“, najavio je premijer. Kako da se čovek tome unapred ne smeje?