„Aida“ na HRT2

Film Jasmile Žbanić iz 2020. o genocidu u Srebrenici prikazan je širom sveta, dobio brojne nagrade, pored ostalog tri „evropska Oskara“ 2021. (za najbolji film, Jasmila Žbanić za režiju i Jasna Đuričić za glavnu žensku ulogu) i ne treba da čudi što je na godišnjicu genocida prikazan i na javnom servisu susedne Hrvatske. Logičan potez, kao i na HRT standardni „Deset božjih zapovesti“ ili „Ben Hur“ za Božić.

Krajem decembra prošle godine i crnogorska državna TV je prikazala „Aidu“, ali je tamo bilo trzavica. Tokom prikazivanja filma, ispred zgrade RTCG okupilo se nekoliko mladića koji su protestovali i nosili transparent: „U Srebrenici nije bilo genocida“. Film nije prikazan u Srbiji, a nedavna izjava Žbanić o tome kako je čula da o eventualnom prikazivanju na RTS odlučuje sam predsednik Aleksandar Vučić, naišla je na oštre reakcije javnog servisa Srbije.

„O prikazivanju „Aide“ na RTS-u ne odlučuju ni Žbanić ni Vučić“, odgovorilo je „naše pravo da znamo sve“. Čudnije je što filma nije bilo u bioskopima, čak ni na FEST-u, što je, blago rečeno, sramota za ovu nekada uglednu filmsku manifestaciju. U celoj Srbiji, samo je u mom Novom Pazaru prikazan i naravno svi znamo zašto. Ako neko slučajno ne razume, neka se informiše o etničkoj strukturi grada.

Film sam gledala i ne vidim razlog da ne bude prikazan u Srbiji. Ničim ne vređa ni Srbe ni Srbiju već prati sudbinu prevoditeljke UN Aide, koja bezuspešno pokušava da spasi muža i dva sina. Takvih i još gorih tragedija u Srebrenici je bilo. Šta god ko mislio o Srebrenici i kakve god političke stavove da ima – „Aida“ je samo dobar film. Svakako nije epohalno ostvarenje, ali je dobar film o najvećem zločinu u Evropi posle Drugog svetskog rata. Nadam se da Ukrajina neće tu dovesti do promena. Ne zato što želim da mi Bošnjaci budemo poznati po najstrašnijem zločinu od 1945. već zato što ne želim da se zlo i genocid ponovi u Ukrajini ili bilo gde drugde.

U odsustvu srpskih zvaničnika, „zvezda“ komemoracije u Memorijalnom centru Potočari bio je crnogorski premijer Dritan Abazović, u čije antiratne stavove nema sumnje. Verovatno ponet idejom o sopstvenoj veličini i značaju, Abazović se malo zaneo i zaključio da: „Genocid nije počinjen nad Bošnjacima, nego nad ljudima. I nijesu ga počinile vojske, nego politike zla, smrti i prevara“.

Usledile su kritike pojedinih krugova u Crnoj Gori, osude Memorijalnog centra i „Majki Srebrenice“ („Naša djeca su ubijena samo zato što su Bošnjaci, ubila ih je organizovana vojska. U Potočarima nema mjesta za relativizaciju zločina“) Usledilo je izvinjenje Abazovića, zbog „nejasno izrečene misli“.

Ovogodišnje obeležavanje pada Srebrenice 11. jula 1995. u kojoj su pripadnici Vojske Republike Srpske, pod komandom u Hagu osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića, ubili više od osam hiljada zarobljenih Bošnjaka, u Srbiji je prošlo očekivano nezapaženo. Aktivisti i nekoliko NVO organizovali su prigodne skupove i akcije i to je to. Na sreću bar nije bilo kontraskupova Mladićevih simpatizera.

Srebrenice nije bilo ni na jednoj naslovnoj strani dnevnih listova u Srbiji, izuzimajući tabloide koji su podsetili na „pokušaj ubistva“ Aleksandra Vučića u Memorijalnom centru Potočari 2015. godine – „7 godina kriju ko je krenuo da ubije Vučića“. Napad na svakog čoveka, pogotovo državnog zvaničnika u drugoj državi treba ispitati i počinioce kazniti, ali da se ne lažemo. Niti je Vučić tada išao u Potočare da oda poštu žrtvama niti je napad bio „pokušaj ubistva“.