Ako prođe, prođe

Ako ti stranci opet dođu i pitaju zašto ne ispunjavamo obećano, nabacimo najnedužniji mogući pogled, opet raširimo ruke i tužno ih pogledamo. Pozovemo se na objektivne okolnosti, obećamo da ćemo biti dobri i uglavnom nastavimo po starom. U svevišnjeg se nadamo da će taktika APP biti efikasna, da će tim strancima dosaditi da nas podsećaju na preuzete obaveze, da će nas zaboraviti. Ukoliko APP ne prođe, dežurnog krivca ćemo lako naći. APP obično „pali“ na međunarodnom terenu kada su čisto politička pitanja u igri. Ukoliko negde zapne, uvek su tu „baksuzi“ od Holanđana na koje možemo da se vadimo.

Kad dođu ekonomske institucije, malo je gusto. U martu smo se lepo dogovorili sa MMF o stend baj aranžmanu od 2,9 milijardi evra koji će trajati do aprila 2011. godine, potpisali brdo papira. Bord direktora MMF u maju je potvrdio aranžman sa Srbijom, mi povukli prvu tranšu od oko 788 miliona evra, a drugu je trebalo nakon izveštaja MMF čija delegacija je stigla krajem avgusta u Beograd. U martu su se MMF i Vlada Srbije dogovorili koliki treba da bude budžetski deficit, ali se u međuvremenu pokazalo da je rupa u budžetu mnogo veća. Pred dolazak MMF ministarka finansija Diana Dragutinović stidljivo je pomenula moguće povećanje PDV, što je preporučio i MMF u martu. Odmah je kolege „poklopiše“. Čusmo onda iz više usta: Borisa Tadića, Mirka Cvetkovića, Mlađana Dinkića da neće biti povećanja ni PDV ni ostalih poreza, neće biti smanjenja ni plata, ni penzija, ni davanja za zdravstvo i socijalu, a ni otpuštanja… Nećemo ovo, nećemo ono, al’ pare hoćemo. E, to je pokušaj primene APP. Kao da mi činimo uslugu MMF time što tražimo i uzimamo kredite, a ne oni nama.

Došla onda delegacija MMF, pričali sa mnogima iza „zatvorenih vrata“, a nekako nam se pričinilo da će sve biti u redu i da će nam dozvoliti povlačenje druge tranše kredita. Albert Jeger, šef misije MMF za Srbiju, nežno ali odlučno nam je saopštio da još malo treba da pričekamo na drugu tranšu. APP nije prošao. Naše, „dajte nam pare, a mi ćemo, majke nam, biti dobri“, nije prošlo. Nisu naseli na našu ingenioznu ideju o istorijskoj reformi državne administracije. Ideja je dobra, smatraju, ali na dalekom je štapu, a MMF traži brža rešenja za povećanje budžetskih prihoda. Pristali su da budžetski deficit bude 4,5 odsto, ali traže od Beograda jasan plan štednje, a ne APP. Umesto APP, oni bi da povećamo PDV. Nije to nužno, već jedno od mogućih rešenja, ali ako imamo neko bolje, dolaze ponovo 20. oktobra pa će nas saslušati.

Čim sam čula datum, upalila mi se „lampica“. Da li slučajno istog dana, 20. oktobra, u Beograd dolaze ruski predsednik Dmitrij Medvedev i delegacija MMF? Kako će naše vrlo rukovodstvo uspeti da preživi takvu navalu svetskih moćnika? Kako ćemo se mi, Beograđani, prebaciti tog dana, proverila sam biće utorak, do posla i natrag? Da li da se usudimo da izlazimo iz kuće? Hoće li Rusi biti šire ruke i konačno nam odobriti davno traženi kredit? Puno pitanja, a odgovora ni na vidiku. „Javlja“ mi se da će nadležnima, povodom posete predsednika Medvedeva, pasti na pamet da nekoj beogradskoj ulici vrate ime bar generala Ždanova, koji je predvodio sovjetsku Crvenu armiju u oslobađanju Beograda tog dana 1944. Da nekoj ulici damo i ime nekog bivšeg istaknutog člana Borda direktora MMF? Možda ih tako smekšamo.

MMF poručuje da su nam potrebne reforme državne uprave i administracije, penzionog sistema, zdravstva, prosvete, socijalnih davanja… Ne znaju, izgleda, da smo mi konstantno u reformskom procesu. Pa devet godina se reformišemo i opet nije dovoljno. Dokle te reforme? Kad ćemo da živimo kao sav normalan svet? Ili se mi, izgleda, ne reformišemo već samo fingiramo? Po svemu sudeći, okosnica oktobarskog plana Vlade Srbije za pregovore sa MMF biće smanjenje broja zaposlenih u državnoj administraciji, čime bi država uštedela na njihovim platama. Na startu se već pojavio problem jer većina ministarstava tvrdi da nema viška već manjka zaposlenih.

Tog poslednjeg dana posete MMF, kada je održana i jedina konferencija za novinare, mediji su toliko bili zaokupljeni izmenama Zakona o informisanju da umalo nismo zaboravili da Jeger odlazi. Nismo ni prosuli vodu za njim za srećan put. Na domaćem planu, APP je daleko efikasniji. Izmene Zakona o informisanju su prošle, mada su mnogi, ne znam zašto, sumnjali da će se to desiti. Dok smo mi još prebrojavali ko je glasao za, a ko protiv izmena i dopuna Zakona o informisanju, predsednik Boris Tadić već ga je potpisao, spakovao se i otputovao za Libiju. E, tamo nam APP nije bio potreban. Moamer el Gadafi pokazao je da ume da slavi, a imao je i šta – 40 godina na vlasti nije mala stvar. Pokazao je i da učenik (Gadafi) ume da nadmaši učitelja (Tita) bar po spektakularnoj proslavi. Proslava 40-godišnjice libijske revolucije podsetila me je na sletove za Dan mladosti u vreme SFRJ, mada, s obzirom na razvoj tehnike, sve izgleda još spektakularnije. Iako neki zameraju Tadiću i Srbiji na približavanju „sumnjivim“ režimima u koje ubrajaju i Gadafijev, zastupam drugačiji stav. Nek svako vodi svoju politiku, a mi da gledamo svoje interese.

Da se vratim ipak na MMF. Srpski ministri bi trebalo da primene taktiku Miroljuba Labusa i Božidara Đelića sa davnih pregovora sa Pariskim klubom. Pregovori su bili uspešni i otpisan nam je veliki deo duga. Kako je svedočio Đelić, naši pregovarači su u dugim pregovaračkim noćima, na iscrpljujuće metode predstavnika Pariskog kluba, odgovarali pesmom i to partizanskom: „Po šumama i gorama naše zemlje ponosne, idu čete partizana…“ Nek Cvetković, Dragutinović i Dinkić već počnu da vežbaju.