Alomerović

Kao što se i moglo očekivati, godišnjica je prošla nezapaženo, jer Alomerovića se danas, sem članova porodice, verovatno seća tek uzak krug NVO „prvoboraca“ i „stare garde“ tada nezavisnih medija. Naša Borba i Danas, spadaju u medije sa kojima je Alomerović redovno sarađivao. Zaboravljeni su i Miladin Životić, Ivan Đurić, Slobodan Inić, Vladan Vasilijević, Jelena Šantić… i mnogi drugi NVO aktivisti iz devedesetih, pa zašto bi se Alomerovića neko setio? Razumljivo je to. Imaju građani Srbije toliko tekućih problema, da je one od pre dvadesetak godina bolje zaboraviti. Zašto bismo se, uostalom, stalno bavili „devedesetim“? Možda da nam se ne ponove, u nekom novom obliku? Možda je, nažalost, sticajem raznih okolnosti i efekata rada vlasti od 2000. ponavljanje, u nekom novom obliku, neizbežno?

Nije, ipak, na odmet da se prisetimo boraca protiv ratova devedesetih i NVO aktivista. Nažalost, kada se pomene NVO sektor mnogima se „diže kosa na glavi“ jer u toj „šifri“ vide pežorativno nazvane antiratne profitere. Ruku na srce, svega ima u NVO, pa i takvih pojedinaca, ali pogrešno je trpati sve u isti koš. Stotine su se tih devedesetih okupljali u CZKD, „Beogradskom krugu“ i sličnim mestima samo zato što su bili protiv politike tadašnjeg rukovodstva Srbije. Pojedinci su to (debelo) naplatili, ali zbog njih ne treba osuđivati i sumnjičiti sve. Alomerović je odličan primer. On je išao obrnutim putem.

Još u vreme socijalističkog samoupravljanja i SFRJ bavio se privatnim biznisom i obogatio, ali, mada bi mu sigurno bilo profitabilnije da je gledao svoja posla, izigravao „poštenog“ Bošnjaka, Alomerović se aktivirao u NVO. Jednostavno, bio je protiv rata. Nije se Alomerovićevo angažovanje i kritika nacionalizma svih “boja” dopadalo velikom delu njegovog, bošnjačkog naroda, pa je bio u političkom sukobu sa tada jedinstvenom SDA Sandžaka. Još žešće ga je kritikovala druga, srpska, strana koja nije želela da se suoči sa njegovim izveštajima o strašnim zločinima srpskih oružanih formacija u istočnoj Bosni. Alomerovićevo angažovanje imalo je još jednu specifičnost, ne samo da je verbalno pomagao izbeglicama i žrtvama rata, on je to činio i materijalno. Tokom rata u BiH u njegovoj kući u Novom Pazaru utočište je našlo na desetine izbeglica. Bavio se i istraživao otmice Bošnjaka u Sjeverinu i Štrpcima, a zbog prozivanja tadašnjeg državnog vrha tužio ga je Dobrica Ćosić. Nakon povlačenja srpske vlasti sa Kosova, Alomerović se pozabavio i albanskim zločinima nad nealbancima, čime je stekao nove “neprijatelje”.

Kada je 21. juna 2006. na sajtu B92 objavljena vest da je umro Šefko Alomerović, jedan od komentara je glasio je “Razuman i dobar čovek koji je pokušavao da uradi nešto u ovoj nesrećnoj zemlji.“ Možda je to i najbolji opis Šefka Alomerovića.