Balašević u Sarajevu

To je meni pet omiljenih pesama Đorđa Balaševića.

Nije lako izabrati najdraže Balaševićeve pesme, naročito ako, poput mene volite i slušate njegovu muziku od samog početka.

Odlično se sećam prvenca „U razdeljak te ljubim“, koji kažu Balašević kasnije nije voleo, ali je baš simpatična pesma.

Usledili su „Prva ljubav“, „Oprosti mi Katrin“, „Neki novi klinci“… Bile su zapažene i šeretske „Boža zvani pub“, „Pesma o petlu“…

Odlazak na Balaševićev novogodišnji koncert u Sava centru mnogima od nas bio je obavezni ritual devedesetih.

Zavalim se u udobnu fotelju Sava centra, slušam Balaševića, ne znam šta mi se više sviđa, njegove pesme ili priča.

Oko mene ljudi, nekoliko prijatelja, ostali nepoznati, ali svi mi nekako dragi i čini mi se bliski.

Velika zvezda Balašević delovao je kao da je deo nas.

To je ono što, čini mi se, razlikuje prave i zvezde nekadašnje Jugoslavije od ovih današnjih.

Od Čkalje, Paje, Dragana i Milene, preko Olivera i Kemala, do Balaševića, bili su nam bliski i istinski dragi.

Viđali smo ih na pijaci, ulici, normalni ljudi, a ovi danas, „selebriti“, daleko bilo.

Zašto su neki od nas toliko vezani za Balaševića?

Da li nam se dopadaju njegovi stihovi, muzika ili pripovedanje koje je nekad bilo lično, češće političko?

Mnogi mu nisu oprostili „Računajte na nas“ i „Triput sam video Tita“, a meni se čini da je Balašević bio pre Jugosloven nego titoista i da je Tita cenio zato što je, kako je rekao: „provalio fazon kako da 40 godina drži sve ludake i nacionaliste na bezbednom odstojanju“.

Novi Sad, Srbija i Jugoslavija oprostili su se od Balaševića.

Njegova iznenadna smrt pogodila je očigledno nekadašnju Jugoslaviju kao nijedna pre, sem Brozove, naravno.

Umirale su mnoge jugoslovenske zvezde, žalili smo ih, ali ne kao Đoleta.

Zašto nam je bio poseban?

Koliko žalimo Balaševića, koliko sebe, prohujalu mladost, državu koje odavno nema?

Naravno, neki ga ne žale.

Ljudski je da njegove pesme nisu svi voleli, samo mi se čini da je animozitet više izazivao zbog svojih političkih stavova, protivljenja nacionalizmu i ratovima.

Ja sam ga zbog toga dodatno volela.

Zato mi je najdraži koncert Balaševićev u Sarajevu februara 1998. Bio je to čuveni prvi koncert jednog pevača iz Srbije u glavnom gradu BiH nakon rata.

Organizovao ga je UNHCR i bio je humanitarni za decu, žrtve mina.

Bila sam u grupi novinara koja je, u organizaciji Vesne Petković iz UNHCR, autobusom krenula iz Beograda da prati koncert i prateće događaje. Sa Balaševićem i njegovom ekipom smo se sreli negde u Sremu, onda prešli u BiH.

Preko Bijeljine stigli do Tuzle, gde je gostovao na lokalnom mediju.

Uveče smo stigli u Sarajevo, a sutradan je bio legendarni koncert, koji je počeo pesmom „Noć kad sam preplivao Dunav“.

Kada je otpevao stihove „Dugo sam bio daleko, dal me se poželeo neko…“, publika je eksplodirala.

„Oni što nisu čuli topove, sad čulje uši da čuju šta ću reći… Prešao sam tri velike reke da dođem do vas, male nisam ni brojao. Prešao sam planine i granice, ali ne vredi, mi ćemo uvek biti zemljaci“, poručio je Balašević.

Koncerte u Sarajevu mnogi mu nisu oprostili, a tek komentar na tekstove pojedinih srpskih medija da u BiH navodno spremaju atentat na njega.

„Ako je to cena – da dva dana budem na nišanu nekog ludaka, a oni su mogli pet godina da budu na nišanu – eto i meni načina da bar dva dana budem Sarajlija“.

I bio je. Sarajlija, Zagrepčanin, Beograđanin, Splićanin, Podgoričanin, Skopljanac… Zato smo ovog Novosađanina voleli i volimo. Bio je naš i pevao divne pesme.