O sportu i politici, pogotovo na našim prostorima, toliko je rečeno i napisano da ne treba trošiti reči. Mnogi su ubeđeni da je „Rat počeo na Maksimiru“, a za druge je incident na fudbalskoj utakmici između Srbije i Albanije faza u stvaranju „velike Albanije“. Za utehu je da se države nekadašnje Jugoslavije, generalno loše uređene i pune problema, mogu pohvaliti izuzetnim sportskim uspesima, pojedinačnim i timskim. Šta su sve osvojili sportisti Srbije poslednjih meseci teško je nabrojati, a da je uspeh postao „zarazan“, pokazuje i to što je košarkaška reprezentacija BiH, do 16 godina, osvojila zlato na Evropskom prvenstvu, održanom pre desetak dana u Litvaniji.
Trener Josip Pandža okupio je ekipu nadarenih košarkaša iz cele BiH, koja je u finalu napravila čudo pobedivši domaćine 85:83. Uspeh je slavljen u Sarajevu i ostatku zemlje, a izveštači su naglašavali činjenicu da je ekipa multinacionalna, što bi trebalo da bude normalno za zemlju koja ima više nacionalnosti. Kao što je normalno da Asmir Kolašinac, rođen u Srbiji i njen državljanin nastupa za Srbiju (nažalost nije bio baš uspešan u Pekingu, ali dobro), ne bi trebalo da bude čudno što Njegoš Sikiraš, državljanin BiH igra za mladu košarkašku reprezentaciju te zemlje. Međutim, pošto je BiH kakva jeste, formiranje multinacionalne i šampionske reprezentacije dobilo je i političke konotacije. Ovaj sportski uspeh neće značiti ništa za stabilizovanje prilika u BiH, ali titula je donela bar malo sreće u turobne živote njenih građana. Kao što je to u Srbiji čest slučaj.
Izveštači sa finalnog meča su kao kuriozitet navodili da se, među pet hiljada domaćih navijača, isticala grupa simpatizera BiH tima. Činili su je reprezentativci Srbije i Crne Gore. „Posebno hvala košarkašima Srbije i Crne Gore koji su nam bili jedina, ali i velika podrška“, izjavio je reprezentativac BiH Sani Čampara. Ova pozitivna sportska priča skrajnuta je u poplavi loših vesti o odnosima između bivših jugorepublika, što pokazuje da su za većinu ovdašnjih medija samo negativne vesti zanimljive. To je primetio i premijer Vučić, kome smeta što neki građani nikako da shvate koliko nam dobro ide na svim poljima. Stvarno, šta je 150 evra za udžbenike onome ko ima za letovanje na Halkidikiju?
Konferencija u Beču o Zapadnom Balkanu trebalo bi za region da bude važnija od sportskih događaja, ali će je, po najavi,“začiniti“ fudbalska utakmica između naše (Future EU) i nihove (EU) momčadi. Ko god da igra, navijajmo za naše, da pokažemo Briselu šta je Balkan. Još kad bi Duško Korać prenosio i da umesto fudbala igramo košarku, „razbili“ bismo ih. Zamislite trio Rama-Đukanović-Vučić pod košem. Ko bi im iz EU parirao?
Premijer Vučić očekuje da Bečka konferencija bude prekretnica za zemlje regiona, koje će ponuditi zajedničke infrastrukturne projekte, za šta se od EU očekuje finansijska podrška. Verovatno će novonastali problem sa izbeglicama zaseniti najavljene teme, a otvorene su brojne dileme.
Ako EU mesecima ne može ili ne želi da odgovori na ozbiljan izazov kakav je aktuelna izbeglička kriza, ako je pre toga bila nespremna za rešavanje grčke krize, kako se može očekivati od Brisela da rešava neke buduće probleme, kojih će u našem regionu sigurno biti? Da li Zapadni Balkan, Srbija i Makedonija kao prve na udaru izbegličke krize, može išta da očekuje od EU koja za sada pokazuje neverovatnu bezvoljnost? Uz to, pojedini krugovi i zemlje EU pokazuju zabrinjavajući stepen ksenofobije čime potkopavaju temelje na kojima je stvorena.
Valja se, ipak, nadati da premijerov optimizam ima pokriće i da će nam se, pošto u Srbiji, kako je primetio, nastanu problemi čim je napusti, brzo vratiti. I da iz Beča neće doneti samo „Mozart kugle“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
