Baščaršija

Tada je Sarajevo gledao „odozgo“, sa položaja odakle je grad granatiran, a sada bi ga video iz prave perspektive. Nije Nikolić kriv što nije bio u Sarajevu, već Bakir Izetbegović, bošnjački član Predsedništva BiH. Izetbegović je Predsedništvu predložio da, zbog hapšenja u Švajcarskoj, po optužnici Srbije, Nasera Orića, komandanta Armije BiH u Srebrenici, tokom rata, Nikolićeva poseta bude odložena. Predsedavajući Predsedništva Mladen Ivanić usprotivio se odlaganju, ali je Nikolić odlučio da ne ide. Ispravno. Što da ide negde gde nije dobrodošao?

Prva zvanična poseta predsednika Srbije Sarajevu bila je osuđena na neuspeh i pre Izetbegovićevog predloga. Sve je od početka delovalo neiskreno. Nit se Nikoliću nešto išlo u Sarajevo, nit su ga tamo posebno želeli, pogotovo nakon Orićevog hapšenja. Predsednik Nikolić odavno ima problem u komunikaciji sa pojedinim komšijskim državama i narodima. Nije krivica samo do njega, ali s obzirom na njegovu političku prošlost i regionalnu politiku Beograda, „faktora mira i stabilnosti“, koju predsednik zvanično podržava, Nikolić je morao da bude bolji diplomata. Sam program neostvarene posete BiH, prvo u Sarajevo nekoliko sati, onda trk u Banjaluku na prenoćište i viđanje sa Miloradom Dodikom (dugo se nisu videli), malo je „sumnjiv“. Poseta Sarajevu izgleda da je trebalo da ispuni jedan „kardinalni“ cilj – da Zapadu pruži novi dokaz da su Bosna i Srbija rešene da ostave prošlost iza sebe i krenu drugačijim putem saradnje. Ništa od toga.

Hapšenje Nasera Orića, godišnjica genocida u Srebrenici, najavljene rezolucije tim povodom, novi su razlozi za udaljavanje Sarajeva i Beograda, političkih predstavnika Bošnjaka i Srba. Ko je kriv? Naši? Vaši? Brisel, Vašington, koji pošto-poto žele da vide često površne i jeftine dokaze da su jugoslovenski narodi zakopali ratne sekire? Ode tako bivši predsednik Boris Tadić u Srebrenicu, odstoji, ne progovori ni reč i Zapad srećan. Eto ga dokaz „pomirenja“ koji toliko žele da vide. Ode onda Tadić kod Dodika da zadovolji svoje srce i „pravu“ Srbijicu. Kakve će političke posledice imati odlaganje posete? Možda je u pravu Mladen Ivanić kada kaže da nas vraća „puno koraka unazad“, ali ima i nečeg dobrog. Politički predstavnici nekada zaraćenih jugoslovenskih naroda trebalo bi konačno da prestanu da se foliraju i glume. Ako niste za istinsku normalizaciju odnosa (neki očigledno nisu), ne zamlaćujte ni narode ovih prostora ni ostatak sveta.

Treba li premijer Aleksandar Vučić da ide u Srebrenicu, na obeležavanje 20-godišnjice genocida? Nikako. Ne samo zbog „ultimatuma“ predsednika srebreničke opštine Ćamila Durakovića („ne dolazi ako Orić ne bude oslobođen“), već i Vučićevih i izjava ostalih zvaničnika Srbije o silnim pritiscima (opet nam preti Armagedon), najavljenim rezolucijama o Srebrenici, koje mediji tumače samo kao još jedan neprijateljski akt prema Srbima. Takvo jednostrano tumačenje rezolucija, u najavi, otvara dilemu koliko su iskreni politički predstavnici Srba s obe strane Drine, u osudi zločina u Srebrenici i opredeljenju za okretanje nove stranice? Politizacija Srebrenice vidljiva je na svim stranama, ali da se Vučić pojavi u Potočarima 11. jula zbog pritiska Zapada ili da bi ga tapšali „prijatelji“, umesto zbog istinskog razumevanja šta se tamo desilo, nije fer. Nije fer prema „Majkama Srebrenice“.