Bašta jeretičke boje

Pišem, dragi Zijo, a nisam siguran da i mene, jednom, ne čeka sličan kraj u ovome svijetu po kome još putuje kuga s kosom… Ja sam, slučajem, izbjegao tvoju sudbinu, ali, evo, ima neko doba kako me, za mojim radnim stolom, osvoji crna slutnja: vidim neku noć, prohladnu, sa zvijezdama od leda, kroz koju me odvode neznano kud. Ko su ti tamni dželati u ljudskom liku? Jesu li slični onima koji su tebe odveli?… Neka, Zijo. Svak se brani svojim oružjem, a još uvijek nije iskovana sablja koja može sjeći naše mjesečine, nasmijane zore i tužne sutone…“ Ovim pismom prijatelju i zemljaku, takođe piscu, Zijahu Ziji Dizdareviću, ubijenom u logoru Jasenovac, Branko Ćopić je počeo svoju „Baštu sljezove boje“.

Pre nekoliko dana navršilo se 30 godina od smrti Branka Ćopića, književnika i verovatno omiljenog dečijeg pisca bivše SFRJ. U njegovim delima „Doživljaji Nikoletine Bursaća“, „Orlovi rano lete“, „Ježeva kućica“, „Magareće godine“… uživale su generacije od Triglava do Đevđelije. Valjda i današnje uživaju, naravno ako je Ćopić još deo lektire i ukoliko nisu prezauzeti kompjuterima i internetom. Branko Ćopić je velika i tragična ličnost jugoslovenske književnosti. Rođen 1915. u selu Hašani, pored Bosanske Krupe, veći deo života proveo je u Beogradu. Bio je učesnik NOB, pisao je najčešće o svojoj Bosanskoj Krajini, krajiškom duhu, pravdi i nepravdi. Nepravda ga je verovatno i ubila. Iako je bio partizan i komunista, nije zatvarao oči prema negativnim pojavama koje je primetio ubrzo po oslobođenju zemlje i uspostavljanju vlasti KPJ. Nije mogao da ćuti.

Osećaj za pravdu terao ga je da kritikuje drugove komuniste koji su zaboravili ideale zbog kojih su se borili za oslobođenje i izgradnju pravednije zemlje. Te i takve je „obradio“ u „Jeretičkoj priči“, objavljenoj 1950. Onda je počeo progon u koji su se uključili i njegovi dojučerašnji drugovi. Ćopić je odgovarao, objašnjavao, nastavio da piše, objavljuje velika dela, dobija književne nagrade, ali se polako zatvara u sebe. Postaje depresivan i bolestan. Izvršio je samoubistvo skokom sa beogradskog Brankovog mosta 26. marta 1984. Godinama je bio skoro zaboravljen, a i danas ga se retko sete. Neki koji ga se sete, često to čine sa ružnom namerom – da dokažu da je „naš“, a ne „njihov“. Neće moći. Branko Ćopić pripada svima nama koji smo čitali i uživali u njegovim delima. U njegovoj zaostavštini pronađeno je i poduže pismo, „drugu Veljku“. Smatra se da je namenjeno komunističkom funkcioneru Veljku Vlahoviću.

„Dragi druže Veljko,

Vidim da je moja „Jeretička priča“ izazvala bezbroj raznih komentara, sudova, osuda, sumnji i veoma čudnih zaključaka, pa ne mogu da izdržim, a da ti ne napišem riječ-dvije… Jedno samo čvrsto znam i vjerujem: put kojim sam pošao častan je i dostojan pravog narodnog književnika, ne stidim se i ne kajem što sam udario linijom satire, iako mi je bilo poznato da ću protiv sebe izazvati gnjev onih koji su pogođeni satirom, sumnje dobronamjernih drugova koji me dobro ne poznaju, proteste primitivaca i ljudi nenaviklih na kritiku i slobodnu demokratsku riječ, zluradost poltrona i paniku među kukavicama. Evo jedne stvari, druže Veljko, koja mi naročito jede dušicu, goni na zajedljive viceve i bježanje od rukovodilaca. To je silan broj poltrona, ljigavaca i beskičmenjaka koji se vrzmaju oko partije i rukovodstva i svuda se nađu i nameću kao konjske muve“. Ima takvih i danas. Možda i više nego u Ćopićevo vreme. Samo nema ni Jugoslavije ni KPJ, a ni Ćopića da ih „obradi“.