Ministar prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja Milan Bačević baš nema sreće. Ovaj vizionar ima gomilu ideja i da je rođen u neko srećnije doba ili u bogatijoj zemlji, možda bi ga slavili kao genijalca. „Nobel“ mu verovatno ne bi izmakao. I to ozbiljan, za neku naučnu oblast, a ne ona smejurija od nagrade za mir. Sticajem okolnosti, Bačević živi i radi u zemlji u kojoj su kriza i siromaštvo postali hronično stanje i vladi koju su dočekale skoro sve moguće nedaće. U takvoj Srbiji ministar Bačević nikako da dođe do izražaja, a sve što predloži i kaže veliki deo javnosti dočeka sa sprdnjom.
Prvo je Bačević revitalizovao davnašnju ideju o gradnji kanala Dunav-Morava-Vardar. Srbija mu se, uz pitanje: „Otkle pare, ministre“, grohotom smejala. „Daće Kinezi“, odgovorio Bačević, poznat i kao porodični prijatelj predsednika Nikolića, kog, izgleda, deo SNS, „ne miriše“. Bačevića, a ne predsednika Republike. Mada… Onda Bačeviću Kinezi poslali studiju o isplativosti izgradnje kanala, najavili svakakva ulaganja u infrastrukturu Srbije, pa i gradnju pomenutog kanala.
U želji da popune praznjikave informativne emisije tokom praznika, neki mediji se setili ministra Bačevića, koji je podsetio da Kina planira da u narednom periodu u zemlje centralne i istočne Evrope investira 10.000 milijardi evra. To je, molim lepo, rečeno sredinom decembra u Bukureštu, na međunarodnoj konferenciji. „Da dobro sam vam rekao i ponavljam 10.000 milijardi“, rekao ministar Bačević, koji je obznanio da će Beograd biti centar za sve infrastrukturne projekte koje Kinezi nameravaju da realizuju u 16 evropskih zemalja. Na internet portalima se, ovim povodom opet obrušili na Bačevića.
Ministar poručuje da je to što će Beograd biti centar za kineska ulaganja „sjajna vest za naše građane i za sve dobronamerne ljude“. Ja sam i dobronamerna i građanka Srbije, te se unapred radujem svakom evru koji nam stigne iz daleke i prijateljske Kine. Imam dodatni predlog. Ako Beograd bude centar, novobeogradski blok 70, u kome sam faktički starosedelac, mora da bude centar centra, to jest tu mora da bude sedište kancelarije ili kako se bude zvala ta kineska investiciona institucija. Jer gde je prvi i glavni kineski tržni centar? U bloku 70, otvoren još za vakta Mire i Slobe. Mi smo Kineze primili kad ih niko nije hteo i bila bi velika nepravda da centar kineskih investicija bude negde drugde, na Dedinju ili u susednom bloku 45, na primer. Tamo nikako. Ne zato što su naša dva bloka iskonski takmaci, već zato što oni Kinezima nisu dali da se dosele onih teških devedesetih, a mi u bloku 70 jesmo.
Dobro, priznajem, ne baš raširenih ruku. Lokalno stanovništvo u početku sa velikom rezervom, pa i mržnjom dočekalo Kineze, svaka treća-četvrta zgrada bila ispisana grafitima „Kinezi napolje“. Postali „nam“ Kinezi krivi za sve: nečistoću, gužvu, manjak parkinga… Ali, brzo smo se navikli. Sad živimo od Kineza. Kod njih mnogi rade, iznajmljuju im stanove, poslovni prostor, čuvaju decu, kuvaju… Postali smo prava multi-kulti-rasna sredina. Kad Kinezi ne rade, utorkom, za kinesku novu godinu ili ih zatvori inspekcija, prosto nam neobično. Tiho. Mirno.
Šta ćemo kad u Srbiju stignu najavljene šeikove, kineske, ruske… investicije? Kinezi, navodno i dalje vole Valtera, mi u Srbiji više smo vezani za Del Boja, junaka „Mućki“, pa njega i treba citirati: „This time next year we will be millionaires“. Neki, možda i milijarderi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
