Boj za Kosovo usred Đenove

Poruke „nije nam mesto u EU već u Africi“ mogle su se čuti i posle huliganskog pira u Đenovi. Afrika je, nažalost, i dalje suočena sa siromaštvom i nestabilnošću, ali malo poštovanja prema „crnom“ kontinentu, molim. Vole fudbal i u Africi, mada se, izuzev Gane, nisu proslavili na nedavnom Svetskom prvenstvu na „domaćem“ tlu. Jesu vuvuzele mnoge iritirale, ali umeju da navijaju afrički ljubitelji „najvažnije sporedne stvari na svetu“. I kod njih traju kvalifikacije za kontinentalno prvenstvo u fudbalu, a nekoliko dana pre neodigrane utakmice u Đenovi između Italije i Srbije, u glavnom kenijskom gradu Najrobiju, igrali su ljuti protivnici- domaća Kenija i gostujuća Uganda. Agencije izveštavaju da su navijači domaće reprezentacije pokušali, noć pre susreta da izmore suparničke igrače tako što su im u hotelske sobe poslali sedam prostitutki. Hotelsko obezbeđenje ih je izbacilo, ali „prijateljice noći“ pokušale su da uđu u sobe fudbalera preko požarnih stepenica. U tome ih je sprečio selektor Ugande Krispus Muinda, koji je satima dežurao i terao prostitutke. Vredelo je truda. Njegova ekipa osvojila je bod, pa je Uganda ostala vodeća u grupi. Jeste korišćenje prostitutki sa moralnog i zdravstvenog aspekta diskutabilno, ali uporedimo ponašanje kenijskih i navijača Srbije. Afrikanci su se na mnogo finiji način borili za svoj tim. I originalan, mora se priznati.

Srpski navijači predvođeni Ivanom „groznim“ takođe su bili originalni. Napali su golmana svoje momčadi, fudbalski meč iskoristli za slanje brojnih poruka protiv FSS, EU, boj za Kosovo „srce Srbije“ preneli u Đenovu i neoriginalno divljali pre, za vreme i posle sedmominutne utakmice. Njima fala, Srbija je ponovo bila u svetskim vestima, a jedno od pitanja, nakon incidenata oko Parade ponosa u Beogradu i utakmice u Đenovi jeste gde i kada će huligani ponovo „udariti“? Derbi Partizana i Zvezde se nameće kao najlogičnije poprište i baš zato možda bude negde drugde. A da će ga biti – biće. Nakon Đenove su usledile brojne reakcije, izvinjenja italijanskim zvaničnicima, državi i narodu, sociološka, psihološka i politička objašnjenja. Suština – huligani nisu ugrozili državu i ustavni poredak, a Savet za nacionalnu bezbednost je zatražio od nadležnih organa da nastave najodlučniju borbu protiv organizovanog kriminala i ekstremističkih organizacija. Tu je jedan od problema. Dosadašnja borba ove zemlje protiv tih pošasti može se svesti na propagandne izjave, „hoću, majke mi“, pa nije jasno šta tu ima da se nastavlja? Država koja šest godina ne može da presudi huliganima koji su zapalili beogradsku džamiju, koja nije ni podigla optužnice za napade na strane ambasade i demoliranje centra grada tokom protesta „Kosovo je Srbija“ pre više od dve godine, godinu dana ne može da presudi u slučaju ubistva Brisa Tatona, na tri meseca zatvora osudila napadače na Teofila Pančića, a sa million dolara „nagradila“ Miladina Kovačevića, nema pravo da se čudi što se „desila“ Đenova.

Zna se šta je izlaz. Primena engleskog recepta u borbi protiv huligana, što bi podrazumevalo povlačenje reprezentacije i srpskih klubova iz međunarodnih fudbalskih takmičenja. U vreme pisanja ovog teksta, nije se još oglasio Izvršni odbor FSS, ali su male šanse da će predložiti povlačenje na, recimo, godinu-dve. Zašto bi to bio jeres? Zašto bismo zavisli od dobre volje ili kalkulacije UEFA i Mišela Platinija? Srpski klubovi u Evropi ionako ne mogu ništa da urade, reprezentaciji je loše krenulo, nek pauziraju godinu-dve, a za to vreme država bi trebalo da pokuša da pročisti redove huligana. Naravno, ne samo fudbalskih.

To pročišćavanje ne bi imalo smisla ako se svede samo na privođenje i minimalno kažnjavanje. Treba bar zagrebati pozadinu ovih organizacija godinama brižljivo negovanih, maženih i paženih. Može li to Srbija? Mora. Država možda nije još ugrožena divljačkim akcijama huligana, ali obični građani Srbije jesu zgroženi onim što su videli u Beogradu i Đenovi. Oni koji vladaju ovom zemljom moraju da pokušaju da vrate bar ono malo poverenja koje građani imaju u državu i državne organe. U suprotnom, džabe pohvale i ohrabrenja Vašingtona i Brisela, a eventualni status kandidata za članstvo u EU neće vredeti ni pišljiva boba.

Verovatno samo u Srbiji divljanje huligana može potpuno da zaseni posetu državne sekretarke SAD Hilari Klinton, od koje smo čuli takve pohvale da je bilo neprijatno. Čuli smo i da su pregovori sa Prištinom neminovni, ali samo o tehničkim pitanjima. To smo i znali, samo se nekima i dalje „priviđaju“ pregovori o statusu. „Priviđalo“ im se i po Srbiju povoljno mišljenje Međunarodnog suda pravde. Srbija ne samo što može da bude članica EU, nego i lider u Evropi, poručila je državna sekretarka Klinton nakon susreta sa predsednikom Borisom Tadićem. Kad god čujem da je Srbija lider, nasmejem se gorko. A sad nam Klintonova predviđa da možemo da budemo ni manje ni više nego lideri Evrope. Građani Srbije bili bi verovatno zadovoljni time da postanemo pristojnija, uređenija i bogatija zemlja. Ne moramo da budemo lideri. Ima drugih kandidata.

Zaokupljena problemima sa huliganima, Srbija je uspela da propusti najbitniju svetsku priču – izvlačenje 33 čileanska rudara koji su skoro 70 dana bili zarobljeni oko 700 metara pod zemljom. Ceo svet je ovaj epski događaj pratio, verujem i afričke zemlje, vodeće svetske TV stanice prenosile, a kod nas je to bila vest u zapećku. Beograd nekad beše svet, zar ne?