Nedelja, 16. decembar. Noć je pala na prestoni grad Beograd. Temperatura malo iznad nule, sneg se polako topi, ulice uglavnom prazne. „Sulejmana“ večeras nema, pa neko gleda „Utisak“, neko „Grand“, neko sport… Širok izbor. I dok je Beograd, kao i veći deo zemlje, prikovan za TV ekrane, u elitnom delu grada, na Dedinju, odjednom se niotkuda pojavila kolona automobila, džipova, limuzina, kreće se ka vili „Bokeljka“. Svadba nije, nema mladenaca. Ko je onda to? Državni vrh Srbije. Vidi se Ivica Dačić zavaljen na zadnjem sedištu, ostali su iza zatamnjenih stakala svojih automobila. Okupili se da rešavaju važne probleme. Nije njima 21. decembar i mogući smak sveta briga, more njih drugi jadi: Kosovo, Mišković, ekonomija, javna preduzeća…

O svemu su razgovarali, premijer i dopremijer Ivica Dačić i Aleksandar Vučić čak do pola tri-pola četiri. Ostali su posle svih da lepo u četiri oka sve potvrde. I postigli punu saglasnost o svemu. Prevremenih izbora neće biti. Aleksandar Vučić će da nastavi da hapsi, Dušan Bajatović će da pripazi koliko košta gas, a platforma za Kosovo je faktički pri kraju. Praktično se sama piše, evo za dan-dva će biti predočena javnosti Srbije, a pojedini ambasadori već su upoznati sa njenim osnovama.

Mediji i javnost od tada strepe. Ne od mogućeg kijametskog 21. decembra, već od platforme o Kosovu. Šta li u njoj piše? „Javlja mi se, javlja“, što bi rekao Ljubiša Trgovčević, da će i ova, kao sve prethodne deklaracije i platforme o Kosovu, imati dve osnovne stavke – potvrdiće da Srbija nikada i ni po koju cenu neće priznati nezavisnost „južne srpske pokrajne“, a za Srbe na severu će tražiti poseban status, autonomiju, entitet ili slično. Čemu onda ovolika drama? Zašto se uopšte piše nova platforma o Kosovu kada ni prethodni dokumenti apsolutno ništa nisu značili? Zar Srbija može išta da dobije usvajanjem ko zna koje po redu platforme ili deklaracije o Kosovu? O Kosovu se očigledno odlučuje u Briselu, a ne „Bokeljki“. Od bombardovanja NATO i Kumanovskog sporazuma manevarski prostor Beograda u slučaju Kosova je toliko uzak da bi bilo nepravedno išta očekivati od ove vlade. Ali, pre svake kritike zbog potpisanih i primenjenih sporazuma ili „izdaje“ treba razmisliti šta je ko uradio u „odbrani južne srpske pokrajne“ i da li je spreman išta danas da uradi?

Nedavno je novinar s Kosova Živojin Rakočević u gostovanju na Prvoj TV izjavio da je „glad u beogradskom stomaku jednak slobodi Srba na Kosovu“. Nije stigao da šire obrazloži tezu – da li prazniji stomak u Beogradu pomaže ili odmaže kosovskim Srbima, ali prilično sam ubeđena da kosovskim Srbima nije u interesu da zavise od ekonomske (ne)moći centra Srbije. Beogradu je dosta gladovanja, a poslednjih godina ne pokazuje dovoljno razumevanja ni za Šumadiju, a kamoli Kosovo. Pojedini mediji od „dobro obaveštenih izvora“ saznaju da je susret u „Bokeljki“ bio buran i mnogo interesantniji od zvanični izjava. „Koplja su se lomila“ i oko poslovanja javnih preduzeća, e to je već oblast u kojoj vlada može i treba nešto ozbiljno da uradi.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari