Bolnički dani teku

Otišao je koji dan kasnije u bolnicu, pa smo onda mogli da saznamo u kom je apartmanu smešten, ko je taj Finac koji nadgleda operaciju? Šta radi Dulić u operacionoj sali? Najviše su mi se ipak dopadali skoro svakodnevni izveštaji u stilu, predsednik se probudio u osam sati, popio čaj, doručkovao „dečije radosti“, pročitao novine. Malo prilegao, kad zove Ivo da ga pita za zdravlje junačko. Koji Ivo? Pa Josipović, predsednik Hrvatske. Bio brži od „Mileta“ Dodika. Taman završio predsednik razgovor sa Dodikom, kad ete ga ručak. Dijetalni naravno. Posle ručka malo dremnuo, ete ga ministar zdravlja Tomica Milosavljević. On bar zna šta znači postoperativni oporavak, pa je obezbeđenje zamolio da ne bude predsednika. Ostavio mu je pismenu želju za brzo ozdravljenje. Nikad se ne zna, možda ipak bude rekonstrukcije vlade pa da se zna ko je obišao predsednika. Posle podne je Tadić iskoristio za čitanje knjige.

I tako iz sata u sat „od dobro obaveštenih izvora“ saznavali smo kako Tadić provodi bolesničke dane. Mene su apsolutno oduševile dve stvari-informacija jednog dnevnika da se u ekipi pojačanog obezbeđenja nalazi i „čovek koji proba hranu koja se nosi predsedniku Srbije“. Da li smo još u Srednjem veku? Je l’ Srbija zemlja Bordžija? Pročitala sam i izjavu novog direktora RZZO čini mi se. Operacija predsednika nije RZZO koštala ni dinar više nego bilo kog osiguranika, a Tadić će, ukoliko mu bude potrebna rehabilitacija u nekoj banji, imati isti tretman kao i svaki drugi pacijent. Operisala sam diskus herniju pre pet godina i dobro sam upoznata sa RZZO. Pooštrili su uslove za banjsko lečenje od tada i šta ako predsednik ne dobije banju? Da li će ići u Selters, tu najčešće šalju beogradske osiguranike, blizu nam je, pored Mladenovca ili možda Banju Koviljaču? Bio bi red da se RZZO „otvori“ za predsednika. Meni je i Selters bio dobar.

Nisam pasionirano pratila izveštaje lekarskog kolegijuma o zdravstvenom stanju predsednika već ovlaš. Ali i takvo praćenje je izazivalo mučninu. Predsednik je, ali nije operisao ni srce ni mozak već Ahilovu tetivu. Brine me i to što znam da mnogi naši mediji funkcionišu po sistemu „želje vaše, tekst naš“, te strahujem da nije nekom iz Tadićevog okruženja palo na pamet da namerno forsira takve priče o predsednikovoj operaciji i bolničkim danima? Cilj – da izazovu simpatije građanstva u ova teška vremena? Ništa ne „amputiram“, što bi reko gospodin Palma, daleko bilo, ne bih da se iko oseti prozvanim, ali zašto jednostavno nisu ćutali i tek po operaciji rekli „operisan je, sve je OK“? Pošto, kažu, Tadić, redovno prati medije, zanima me da li čita i komentare? Nadam se da ne čita jer su na svim forumima njegova operacija i medijski izveštaji izazvali takav revolt da je to za ozbiljniju analizu. Bujica mržnje i nezadovoljstva zbog stanja u zemlji potpuno su zasenili valjda prirodnu solidarnost sa bolesnim čovekom. Solidarnosti je tek retko bilo, a 90 odsto komentara svodili su se na duboko ličnu mržnju. Možda „dokoni“ komentatori ne predstavljaju stav prosečnih građana? Sama se često nadam da je tako, ali onda izađem na ulicu, odem na pijacu ili u prodavnicu i shvatim da je to i te kako značajan prosek. Srbija je toliko besna, siromašna, razočarana i ljuta da ovi na vlasti stvarno moraju da vode računa. Manite se stranih lekara u vreme nestašice gaze, kupovine kola, automobila, stanova, jevtine demagogije, bednog marketinga … samo iritirate građane. A 2011. može biti radna, predizborna, ali i izborna. Ne „vadi“ se Dinkić bez razloga zbog neispunjenih obećanja. Bar on prvi oseti kad brod počinje da tone.