"Bravar nije bio glup"

Malo je reći nije bio glup, Josip Broz Tito je bio vrlo, vrlo pametan. U suštini, jedini državnik na ovim prostorima, u modernom dobu. I Tito je imao problem sa buntovnim studentima. Studentski protesti 1968. iznenadili su i uzdrmali tadašnju vlast. Toliko da im se  Tito obratio preko TV. „Sretan sam što imamo takvu omladinu koja se pokazala zrela“, poručio je  9. juna, nedelju dana od početka demonstracija, na kojima su građani tadašnje komunističke zemlje prvi put videli pobunu, sukobe studenata i policije, štrajk Beogradskog univerziteta, njegovo pretvaranje u „Crveni univerzitet Karl Marks“. „Dole crvena buržoazija“, „Izvozimo ljude kao smrznutu govedinu“, bile su neke od parola protesta.

– Veliki broj, 90 procenata studenata je poštena omladina o kojoj nismo vodili dovoljno računa, u kojoj smo videli samo učenike, samo đake u školama, za koje još nije vreme da se uključuju u društveni život naše socijalističke zajednice. To je bilo pogrešno. Mi smo njih ostavili same. Tu svoju grešku mi sagledavamo… Neki kažu ovo je odraz onoga što se događa u Francuskoj, u Nemačkoj, u Češkoj. Nije to tačno. Nije to odraz toga. To je odraz naših slabosti koje su se nagomilale, koje mi danas moramo rešavati, a ne kriviti neke uticaje iz vana, rekao je maršal, pored ostalog. Dirnuti Titovim razumevanjem, studenti su prekinuli protest. Vlast je olabavila stege, ali je, da se zna „ko kosi a ko vodu nosi“, nekoliko studenata uhapšeno i izbačeno sa fakulteta.

Slobodan Milošević je imao mnogo kompleksnije odnose sa mladima. Danas se mnogima čini da su se studenti samo bunili protiv njegove vlasti, ali nije tako. Dok je osvajao vlast, studenti su se okupljali da ga podrže. Tako su iz Studentskog grada krenuli 28. februara 1989. do tadašnje Savezne skupštine da zatraže energičniju politiku prema Sloveniji, Hrvatskoj, a posebno Kosovu. Okupljenim studentima i radnicima obratio se Milošević, obećavajući da će „Kosovo biti rešeno“. Tada se ispred Skupštine čulo ono čuveno „Uhapsite Vlasija“ i Miloševićev odgovor da će isto biti učinjeno.

Brzo studenti „okreću ćurak“. Marta 1991. ustaju protiv Miloševića, koji grupu „pobunjenika“ prima na razgovor koji prenosi i TV. „Rasturio“ ga je tada student Mašinskog fakulteta Dragan Đilas, budući gradonačelnik kog Beograđani danas „od blata prave“. Onda su studenti ustajali 1992,1996-97, 2000. Sada su opet na ulicama Beograda i ostalih gradova Srbije. Protest koji je počeo kao studentski ulazi u drugu nedelju, pridružuju se razni slojevi stanovništva. Sada su izašli sa usaglašenim zahtevima. Poput francuskih studenata iz 68. godine, realni su i traže nemoguće – smenu Vučića i političke elite, korenitu promenu sistema. Premijer i izabrani predsednik im je već odgovorio – ništa od toga. „Šta god radili, ne dam im da rasture Srbiju“, poručio je „kod Marića“.

Šta sad? Da li će se protesti, kako su iznenada počeli, prekinuti za koji dan? Negde oko Uskrsa? Da li će doći do kontraprotesta? Videćemo. Mogu neki da se ljute koliko hoće, ali, koliko god da bih volela da bude suprotno, plašim se da protesti neće doneti ništa konkretno. Oni, međutim, pokazuju da u ovom društvu ima želje za promenom i zato su korisni. Pokazuju da, bez obzira na ispiranje mozgova, ova država ima, očigledno manjinu, ali ne i beznačajan deo građanstva koji više veruju svojoj stvarnosti nego iluziji koju stvara vlast. I to može biti jezgro nekih budućih dešavanja. A Vučiću, dokazanom poštovaocu Titovog lika, ne bi bilo loše da obrati pažnju na deo njegovog govora iz 68.

„To je odraz naših slabosti koje su se nagomilale, koje mi danas moramo rešavati, a ne kriviti neke uticaje iz vana“.