"Brzi Gonzales"

Od opasnih: „Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica“, do „veselijih“: „Švedski standard“, „100 milijardi evra stranih investicija“, „1000 evra za besplatne akcije“, „Hleb tri dinara“ … To što naši političari čim osvoje vlast zaborave na predizborna obećanja, ne znači da su i u razvijenijem demokratskom svetu u kome vladaju tolerancija, ljudska prava i sveopšta harmonija, političari takvi. Tamo su, valjda, odgovorniji, pošteniji i naravno ispunjavaju obećanja. Tačnije, jedan to čini – Donald Tramp.

Od njegovog ulaska u Belu kuću prošlo je tek desetak dana, a svet je okrenuo naglavačke. Uspeo je i naš dosadašnji svakodnevni ritual da poremeti. Znate ono, ustaneš, ako radiš kukaš što moraš na posao, ako si nezaposlen, kukaš što ne ideš na posao. Skuvaš jutarnju kafu, upališ TV da čuješ kad će novi državni udar po DJV, u koliko sati će nam se opet AV dramatično obratiti. Poslednjih dana, međutim, upališ TV da vidiš koju je novu „izvršnu naredbu“ potpisao američki predsednik Tramp. Zbog vremenske razlike, dok mi spavamo, on vredno potpisuje, onda mi otvorimo oči i čujemo – povlačenje iz trgovinskog sporazuma, ukidanje donacija za organizacije koje podržavaju abortus, gradnja zida ka Meksiku, zabrana ulaska izbeglica i građana nekoliko muslimanskih zemalja… Sve to obećao u kampanji i kao „brzi Gonzales“ ispunjava. Prosto dođe čoveku da se raduje što ovi „naši“ nisu toliko revnosni, tačnije što im obećanja, što iz objektivnih, što subjektivnih razloga, ne liče na Trampova.

Deo naše javnosti i dalje oduševljen Trampom. Ispunjava obećanja (koliko god da su suluda), smenjuje tužioce i direktore državnih službi koji mu se suprotstave. „Takav nam treba“. Ne, ne treba nam. Mi takve (naravno prilagođene našoj stvarnosti) imamo oduvek. Od kada na ovim prostorima postoji nezavisna država, jugoslovenska ili srpska, kraljevina ili republika, autokrate i diktatori vladaju. I šta su nam doneli? Da li će Tramp uništiti ili „učiniti Ameriku ponovo velikom“? Čim Americi danas s pravom, lekcije o slobodnom tržištu drži kineski, a o rušenju mostova i približavanju ljudi raznih nacija, rasa, vera iranski predsednik, „zemlja slobodnih i dom hrabrih“ ima razloga za zabrinutost.

Nade da će se Tramp, čija je kampanja obeležena nizom skandaloznih poteza, „opametiti“ nakon što se smesti u Belu kuću, pokazale su se uzaludnim. Milijarder se ponaša kao da je u svom rijaliti programu „Šegrt“. Bahati se, preti, otpušta, obećava, optužuje. Svet počinje od njega, a on će sve da dovede u red. Nije Tramp prvi koji ima tako ambiciozne ideje, ali prethodni, od francuskog onižeg vojskovođe do Austrijanca smešnih brčića, (ne)slavno su prošli. Trampov „slučaj“ se ipak razlikuje. Ovo je 21. vek, a SAD imaju nekakve institucije.

Ko god još uvek misli, dobar je Tramp, on će sve da dovede u red. Ili šta me briga, nek u svojoj zemlji radi šta hoće, mene to ne dodiruje, neka se seti pesme pastora Martina Niemolera iz nacističke Nemačke. Čuvena je i postoje razne verzije. Najpoznatija je zapisana na spomeniku Holokausta u Bostonu. „Prvo su došli po komuniste, nisam se pobunio jer nisam bio komunista. Zatim su došli po Jevreje, nisam se pobunio jer nisam bio Jevrejin… Zatim su došli po mene, ali tada više nikoga nije bilo da se pobuni“. Kad Tramp, kako je najavio, potpiše povlačenje SAD iz Pariskog protokola o klimatskim promenama i počne da ga sprovodi, svima nam se loše piše. Muslimanima, hrišćanima, ateistima… A Tramp će svojoj širokoj „redneck“ izbornoj bazi da se obrati, elokventno kao i do sada: „We are doing a great, a fantastic job… You know…“