"Burek je sa mesom"

Zato je na društvenim mrežama duhoviti Bosanac inspirisan čuvenim vozom „Kosovo je srpsko“, objavio sliku voza koji iz Sarajeva ide put Zagreba i Beograda uz poruku „Burek je sa mesom“. Verovatno je to najduhovitiji odgovor na prilično neobičan i potpuno idiotski potez Beograda. Da nije reč o opasnom potezu, zasluživao bi samo šale i sprdnju, poput te bosanske, ali, nažalost direktor Kancelarije Vlade Srbije za KiM Marko Đurić sa saradnicima i novim savetnikom Mišom Vacićem, potrudio se da se niko ne smeje već čudi. Kome je palo na pamet da na Kosovo pošalje voz-manastir? Koji je cilj? Premijer Aleksandar Vučić „nije bio obavešten“? Sudeći po reportaži novinara agencije Fonet koji je putovao vozom, zaposleni u Kancelariji su verovali da će voz stići do odredišta i novinare koji su tvrdili suprotno optuživali za „defetizam“. Zar politiku Srbije prema Kosovu moraju da vode takvi diletanti?

Kako je Srbija od faktora mira i stabilnosti, došla u situaciju da je na „ratnoj nozi“ sa većinom komšija, narodima i narodnostima, bivše Jugoslavije? Zagreb i Beograd redovno razmenjuju „otrovne strele“ i izjave. Zvanični Beograd na sreću nije direktno umešan u akciju grupe građana Srbije i Rusije koji su na dan parlamentarnih izbora u Crnoj Gori izgleda planirali nemire i atentat na Mila Đukanovića, ali odnosi sa Podgoricom daleko su od dobrih. I onako problematične odnose Beograda i Sarajeva, dodatno je zakomplikovao predsednik Tomislav Nikolić, kome nije bilo dovoljno da ode u Banjaluku na proslavu neustavnog Dana RS, već je odatle poručio da je „najintimnija i najskrivenija želja“ vlasti Srbije da pripoji manji entitet BiH. Kao „šlag na tortu“ došao je voz, dekorisan slikama iz crkava i manastira, koji je trebalo da stigne do Kosovske Mitrovice i pokaže da je Kosovo srpsko. Pošto je stigao do Raške, izgleda da ipak nije.

Ovu epizodu u beskonačnoj balkanskoj sagi možemo da posmatramo sa dva aspekta – unutrašnjeg i globalnog. Stižu nam izbori i ništa lakše nego potpirivati nacionalizam. Komplikovanje odnosa u regionu idealna je prilika da se premijer Vučić kandiduje za predsednika. Ne bi on, ali stanje je toliko bremenito problemima da samo „jedan čovek“, Vučić dakako, može da ih reši. Pogotovo ako ih on i stvara. U Davosu će da se sretne sa hrvatskim premijerom Andrejom Plenkovićem, a onda u Beogradu sa predsednikom Saveta ministara BiH Denisom Zvizdićem. Sad, nam znači, sledi epizoda pomirenja. Do novog i skorog zaoštravanja.

Na globalnom planu, Srbija vrlo uspešno „namešta“ situaciju da ovaj deo Balkana ponovo postane „interesantan“ velikim. Mnogi smatraju da je kucnuo čas – Putin je na strani Srba, Tramp ulazi u Belu kuću. Tramp mrzi muslimane, Bošnjaci su muslimani, kao i većina Albanaca, pa će sledeća američka administracija Srbiji da omogući povratak Kosova i proširenje na BiH. Gube iz vida činjenicu da su balkanske nesuglasice mnogo starije od aktuelnih svetskih i da „malima“ po tradiciji mešanje „velikih“ ne donosi ništa dobro.

Zamislimo ipak „čuda da se dese, Miljacka mostove odnese“, a želje srpskih nacionalista o proširenju Srbije ostvare. Kakva bi to nefunkcionalna, Frankeštajn država bila. Albanci bi odmah počeli borbu protiv nove srpske „okupacije“, Srbi s obe strane Drine nakon kratke euforije počeli bi da se optužuju. „Banjaluka radi, Beograd se gradi“, s jedne i „Bosančerosi“, s druge strane. Dodik bi lako postao predsednik takve države i na Trgu Republike pevao „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“. Ne kaže se za džabe, pazi šta sanjaš. Može da se i ostvari.