Ćevapima protiv fobija

Mlevene vrste kebaba su kao naši ćevapi i otuda slično ime. Turski doner (takođe vrsta kebaba) je, pak, isti kao grčki giros. Najbitnija razlika je naravno u tome što giros može biti i od svinjskog mesa, a doner ne. Normalno, pošto su Turci muslimani. Kebab, ćevap, doner, giros, musaka, sarma, punjene paprike, baklave, dokaz su kulinarske bliskosti balkanskih naroda i nemoguće je razlučiti šta je čije jelo. I nema potrebe, važno je da se jede. Mada ja, kao lokal patriota, smatram da je novopazarski ćevap najbolji. Ali, samo ako ga jedete u Novom Pazaru, svejedno da li „Kod Beka“, „Kod Jonuza“, „Saja“ ili nekog petog.

Bogatstvo balkanske kuhinje je zadivljujuće i žao mi je građana italijanskog grada Ćitadela, u pokrajini Veneto, koji neće imati prilike da je probaju u svom gradu. U jeku islamofobije, ksenofobije i verovatno još neke fobije, Gradska skupština Ćitadela je, pre neki dan, zabranila prodaju kebaba i ostalih netradicionalnih (čitaj neitalijanskih) vrsta hrane. Regionalni predstavnik imigrantske zajednice odluku je nazvao sramnom. „Zabraniti prodaju kebaba u Ćitadeli isto je kao kada bi u Njujorku ili Parizu bila zabranjena prodaja pica“, izjavio je Abdulah Hezraji. Gradonačelnik Ćitadele Masimo Bitonči, član antiimigrantske i antimuslimanske Severne lige tvrdi da je odluka opravdana. „Ta vrsta hrane svakako nije deo naše tradicije i našeg identiteta i zbog toga i ne treba da se prodaje“, rekao je Bitonči. Ovakve vesti iz razvijenog i fol tolerantnog sveta obožavam jer dokazuju da je ljudska glupost bezgranična i neiscrpna. I da u svakom kutku ovog kontinenta, od „pravih Finaca“ na severu, preko onog blajhanog Holanđanina Vildersa do ovih veselnika od Berluskonijevih koalicionih partnera iz Severne lige možete naći lokalne „Kerume“ i ostale „obrazovce“ koji u svemu stranom vide opasnost. Mogu mnogo toga da razumem, ali kako kebab ugrožava italijanski nacionalni identitet i zašto, u demokratskom svetu, ne dozvoliti građanima da sami biraju šta će da jedu? Ja, dakle, volim novopazarske ćevape, ali mi ne bi palo na pamet da podržim zabranu prodaje pice ili sušija.

U pojedinom delovima Italije, Lombardiji i provinciji Veneto, lokalne i provincijske vlasti Severne lige već dve godine zabranjuju neitalijanska jela, što je britanski Tajms nazvao „gastronomskim šovinizmom“. Kada su počele prve zabrane, 2009. godine u Milanu i gradu Luka, ministar poljoprivrede i član Severne lige Luka Zaia, na pitanje da li je ikada uopšte jeo kebab, odgovorio je „Ne i izazivam svakoga ko tvrdi drugačije, da to i dokaže. Preferiram jela iz svog Veneta. Čak odbijam da jedem ananas“. Šta reći sem, onaj Srđan Kerum, gradonačelnik Splita i nije tako nesimpatičan lik, u poređenju sa ovim.

A da vidimo šta kaže stručna javnost? Čuveni italijanski kuvar Vitorio Kastelani zgrožen je navedenim potezima provincijskih i lokalnih vlasti u tom delu Italije. „Ne postoji nijedno jelo na ovoj planeti koje nije proizvod mešavina različitih kultura, načina spravljanja hrane, ukusa i sastojaka“, upozorava. Da li znate da čak ni špagete nisu originalno italijanske? Njih je iz Kine doneo Marko Polo. I šta da je Marko Polo u to vreme naišao na nekog „severnoligaša“, koji bi rekao da ništa stransko ne može na Apenine? Italijani danas ne bi jeli „svoje“ špagete.

I kakve veze ovo ima sa nama? Direktno nikakve, ali pošto Srbija nije ostrvo moramo da pratimo šta se, dobro i loše, dešava u našem delu sveta i EU kojoj težimo. Mada, ako nastave ovako… Ukoliko budemo pred izborom ćevapi ili EU, ja dilemu neću imati – ćevapi, naravno. Makar i ne bili novopazarski.