„Umro je Miodrag Petrović Čkalja, najveći komičar kog je Slovenija ikada imala“. Tom rečenicom slovenačka Mladina počela je tekst objavljen tri dana nakon smrti verovatno najvećeg komičara kog je rahmetli SFRJ imala. Istom rečenicom je nostalgična emisija „SFRJ za početnike“ podsetila na skoro zaboravljenog Čkalju. Rođen je, gle slučajnosti, 1. aprila 1924. godine u Kruševcu, umro u Beogradu 20. oktobra 2003. U rodnom gradu završio je gimnaziju i počeo da glumi u dramskoj sekciji. Tokom Drugog svetskog rata bio je u Kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije NOVJ. U partizanima, znači. Studirao je veterinu u Beogradu i glumio u KUD „Ivo Lola Ribar“.

Član Dramskog studija Radio Beograda postaje 1946. i glumi u emisiji „Veselo veče“. Ubrzo postaje legenda. Pozorište, filmovi, brojne TV emisije i serije: „Kamiondžije“, „Ljubav na seoski način“, „Vruć vetar“…

Bio je Čkalja čovek drugačijeg kova. Bila su i drugačija vremena. Mega-sega-giga popularan glumac, sa suprugom i sinom, živeo je u malom stanu na Novom Beogradu, kao sav „običan svet“. Znam to iz „dobro obaveštenog izvora“. Pokojni otac mog druga popravljao mu televizor i ostale kućne aparate. I moj drug se dan-danas hvali da je obilazio Čkalju. A ove danas „zvezde“ što se pojave u rijalitiju momentalno postanu „selebriti“. I šetaju čivavu. I BMW. Priča se da Čkalja nije bio u milosti kulturnih „poslenika“. Nije se nikome „uvlačio“. Bio je svoj. Tito ga je voleo i Čkalja mu je često pravio društvo, ali nije to koristio za lične potrebe i promociju. Mislio je da je dovoljno što radi svoj posao. U penziju je otišao mirno i tužno. Odigrao poslednju predstavu u BDP i pokupio se. Niko ga nije ispratio ni pozdravio. Poslednje godine života proveo je tiho, van javnog života. Podržao je DOS 2000. godine. Nadao se promenama. Umro u nemaštini. Dobio je ulicu u Beogradu, negde na Zvezdari, a pred kućom u Kruševcu mu je podignut spomenik. Zaslužio je Čkalja više. Mnogo više. No, Srbija je retko znala da ceni prave vrednosti. Pogotovo za života.

Zato gorko i istinito zvuče Čkaljine reči sa dodele nagrade „Car Konstantin“, koja mu je uručena tek koju godinu pre smrti: „Da sam u Americi, i da sam primio ovako veliku nagradu zahvalio bih se, prvo, svojoj ženi, pa deci, pa tašti, producentu i reditelju. Ali, pošto sam, srećom, u svojoj dragoj Srbiji, zahvaljujem se, prvo, svom šefu samoposluge što mi, ponekad, odvoji penzionersku kosku, pa komšinici u baraci koja mi ostavi mleko ispod tezge, pa mom poštaru koji mi uvek, na vreme, donese zakasnelu penziju. Da nije bilo njih, ne bih bio ovde“.

Da li mi je Čkalja pao na pamet samo zbog pomenute TV emisije? Nije. Bez želje da „mešam babe i žabe“, ne mogu a da to ne učinim. Imali su i imaju Srbi i Srbija pametne i velike ljude, koje su cenili i drugi narodi i koji su opšte prihvaćeni. Takve treba veličati i zato dosta više sa Dražom i Karađorđevićima. Čkalja zaslužuje državne počasti i poštovanje, a ne oni.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari