Čovek koji nikad ne spava

Nastao u vreme jedne od brojnih ekonomskih kriza u SFRJ, u suštini je vanvremenski.

Cene divljale kao i danas, tadašnja vlast SKJ, kao i sadašnja SNS, ubeđivala nas da živimo bolje nego ikada.

Mada metaforu „zlatno doba“ nisu upotrebljavali, nisu tvrdili da nam je dovoljno da pojedemo dva jaja dnevno, niti da je parizer hrana najbolja.

Svašta su komunisti bili, ali budale nisu. Bar ne većina.

Nismo tada imali razvijenu statistiku, već dirigovanu. Agencija za istraživanje javnog mnjenja nije bilo.

Danas ih imamo, a skorije istraživanje agencije Faktor plus pokazuje da je predsednik Srbije institucija kojoj građani najviše veruju, ubedljivih 55 odsto. Cifra ne čudi, mogla je da bude i veća. Ostale brojke su mi malo sumnjive.

Da Narodnoj banci Srbije veruje 38 odsto građana, na primer. Ima li koga da mu nije sumnjivo što se kurs dinara ne menja godinama? Zdravstvenom sistemu veruje 30 odsto, EPS-u 25, a najlošije je prošao katastar sa 18 odsto. Sve u svemu, nisu loši rezultati za državu, koju inače svi pljuju.

Po ovom istraživanju, SNS podržava ubedljivih skoro 47 odsto. Drugoplasirani socijalisti imaju 7,7, Đilasova Stranka Slobode i pravde 6,9, Manojlovićev Kreni – promeni 4,7. Još 3-4 opozicione stranke prelaze cenzus, tj. imaju podršku veću od tri odsto.

Možda je ovo istraživanje po sistemu onog Vibovog aforizma, možda i odslikava današnju Srbiju. Ima verovatno i nekih koji imaju drugačije rezultate, ali ukoliko je istraživanje Faktor plusa relevantno, pokazuje da nema pomaka u odnosu vlasti i opozicije.

Vlast je na sigurnih 55, opozicija ima podršku bar trećine građana. Sličan rezultat su nam dali i izbori. Da li je moguće da od tada nije bilo pomaka, čak ni nakon silne blamaže države oko litijuma, Kosova, poskupljenja?

Pre više od decenije Aleksandar Vučić je ustoličio svoju vlast na dve premise.

Ubedio je građane da će se boriti protiv korupcije, sumnjivih privatizacija, pljačke države, „žutih lopova“…. Prozvali ga ili se prozvao, „srpskim Eliot Nesom“.

Uhapsio Miroslava Miškovića, što je trebalo da dokaže njegovu borbu za pravdu. Druga premisa je bila da je veći Srbin, nacionalista i patriota od prethodnika.

Obećavao čvršću politiku prema Kosovu, koje kao nikada neće dati već vratiti Srbiji. Šta danas imamo?

Mišković oslobođen krivice tuži državu i traži višemilionsko obeštećenje koje će sigurno dobiti. Kosovo sve dalje od Srbije.

Uz to, stalna poskupljenja životnih namirnica, građani ubedljivo protiv plana eksploatacije litijuma i u strahu za životnu sredinu. Vučić ipak popularan kao uvek. Ima li tu nečeg nelogičnog?

Ima Vib još jedan aforizam. U šumi vila, u vili mercedes, u mercedesu čovek, u čoveku srce, u srcu ljubav za radničku klasu.

Danas bi umesto radničke klase moglo da se kaže narod.

Vučić je jednostavno ubedio mnoge da samo on o njima brine, svi drugi su nesposobni, lopovi, izdajice…Dok ima ovakvu medijsku mašineriju, sve mu prolazi i prolaziće, pa i posao sa litijumom i „Rio Tintom“, plašim se.

Da li je zavrzlama oko zakazivanja sednice Skupštine Srbije o predlogu opozicije o zabrani eksploatacije litijuma i bora, više izblamirala vlast ili opoziciju? Meni se čini vlast, ali videćemo 7. oktobra.

Koji je samo dva dana posle 5. oktobra, a taj danas prokuženi datum pokazuje da je u Srbiji sve moguće.

Vlast ne sme da se uljuljka, a Vučić nema taj problem.

On nikad ne spava.

Možda nam to i 7. pokaže.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.