U ponedeljak uveče, na otvaranju izložbe fotografija „Rusija očima Turaka“ u Ankari je ubijen ruski ambasador Andrej Karlov. Nekoliko sati kasnije, vozač kamiona „zakucao se“ u štandove božićnog sajma u Berlinu. Ubio je 12 ljudi, 48 povredio.
Oba događaja se istražuju, ali verovatno su teroristički akti. Vozač kamiona je uhapšen. Nemački mediji javljaju da je reč o tražiocu azila iz Pakistana. Ubica ruskog ambasadora, mladi turski policajac Mevlut Mert Altintaš tokom napada je vikao: „Bog je najveći! Ne zaboravite Alep! Ne zaboravite Siriju! Sve dok naše zemlje nisu sigurne, nećete biti sigurni ni vi!“
Napad u Berlinu nije prvi, nažalost, sigurno ne i poslednji na evropskom tlu. Težinu mu daje činjenica da je Nemačka najviše učinila u prihvatu izbeglica i azilanata. Istog dana su u pucnjavi kod Islamskog centra u Cirihu povređene tri osobe, ali je ovaj slučaj, za koji se još ne zna počinilac, ostao u senci Ankare i Berlina. Ubistva ambasadora su retka, a zanimljivo je da naši prostori imaju u tome značajno iskustvo. U zgradi Ambasade SFRJ u Stokholmu je 1971. ubijen jugoslovenski ambasador Vladimir Rolović. Ubice, ustaški teroristi Miroslav Barešić i Anđelko Brajković osuđeni su na doživotni zatvor, ali su oslobođeni već naredne godine, nakon otmice SAS-ovog aviona. Otmičari su zahtevali oslobađanje saboraca, Barešića i Brajkovića.
Barešić se početkom rata 1991. vratio u Hrvatsku kako bi se borio za nezavisnost te bivše jugoslovenske republike. Poginuo je pod nerazjašnjenim okolnostima. Nedavno je u rodnom selu u Hrvatskoj dobio spomenik. U Beogradu je 1983. ubijen turski ambasador Galip Balkar. Bio je to jedini slučaj međunarodnog terorizma u tadašnjoj Jugoslaviji. Na turskog ambasadora su, dok je još bio u automobilu ispred zgrade ambasade, pucala dva jermenska atentatora, članovi organizacije „Borci za izvršenje pravde zbog genocida nad Jermenima“. Bila su drugačija vremena i desio se nesvakidašnji slučaj. Kada su atentatori počeli da beže, prolaznici su potrčali za njima, pokušavajući da ih zaustave. Atentatori su zapucali, ranili dvoje i ubili studenta Željka Milivojevića.
Mada nam se čini da je terorizam izum modernog doba i da nije postojao pre Al Kaide i ISIS, istorija nas demantuje. Terorizam postoji od kad je sveta, a sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, koje nam iz današnje perspektive deluju kao zlatne i mirne, broj terorističkih napada i organizacija u Evropi je bio značajan. IRA u Britaniji, ETA u Španiji, Crvene brigade u Italiji i Frakcija Crvene armije u Nemačkoj, pojedine palestinske grupe. Stručnjaci beleže da je tada, u proseku, godišnje oko 150 ljudi ginulo u terorističkim napadima u Evropi. Rekordna po broju napada na Starom kontinentu, sa više od 800, bila je 1979. godina.
Zašto nam se onda čini da je sada drugačije i opasnije? Zašto se svet nakon napada u Ankari i Berlinu, ponovo pita da li smo na rubu haosa? Globalizam i moderna tehnologija su nam omogućili da brzo saznamo šta se dešava i da uživo pratimo i bombardovanje Alepa i terorističke napade u Parizu, Ankari, Berlinu… Pored toga, ranije nije bilo uletanja kamiona u masu i obezglavljivanja ljudi u ime politike, nacije, vere. Bestijalnost je na značajno višem nivou. Terorizam se uobičajeno shvata kao upotreba nasilja i širenje straha u političke svrhe. Uzroci su mu uglavnom politički, te bi borba protiv terorizma morala da bude kombinacija bezbedonosnih i političkih akcija. Problem je što je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka Evropa imala političare i viziju, a danas uglavnom birokrate, demagoge i ksenofobe. I što su Bliski istok i Severna Afrika blizu, Zapad debelo upleten u tamošnje sukobe, ali bez odgovora na pitanje šta sada?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
