Crveno upozorenje

Može se diskutovati o tome koliko je njegova vlast poštovala institucije, doprinela njihovom stvaranju i jačanju, ali danas je to polje u Srbiji „terra incognita“. Srbija svakako nije dosadna država, a institucija i zakona ima samo u teoriji.

Šta smo imali ovih dana? Zabranu ulaska Feđe Štukana, zabranu festivala „Mirdita, dobar dan“, „Kikinda short“.

Koje su institucije i po kom osnovu to odlučile?

U Kikindi je bilo dovoljno da SNS gradonačelnik dođe i kaže – „Razlaz“, nakon što je procenio da neki učesnici „ne poštuju njega, njegov grad, njegovu državu i njegovog Predsednika“.

Vau, kakva država, kakva vlast.

Kao da nisu bile dovoljne ove „kulturno političke teme“, prošlog vikenda se desio teroristički napad ispred izraelske ambasade u Beogradu, a onda nevreme koje je pogodilo celu zemlju.

Iz crvenog nivoa bezbednosti uvedenog zbog terorističkog napada, u većem delu zemlje smo zbog vremenskih nepogoda prešli na crveno upozorenje.

Sve u svemu, politika, kultura, vreme – svuda neka obojena upozorenja i alarmi.

Teroristički napad deluje kao najozbiljniji izazov.

Naravno da država ne sme da dozvoli da ekstremni pojedinci nezadovoljni politikom u zemlji i svetu, svoje nezadovoljstvo, izražavaju tako što napadaju policiju, građane, ranjavaju ili, daleko bilo, ubijaju nedužne ljude.

Napad u Beogradu neće vratiti u život ubijene Palestince u Gazi i na okupiranoj Zapadnoj obali već samo ojačati i onako duboku mržnju prema muslimanima.

Ali kada svet ćutanjem odobrava izraelski genocid Palestinaca, oružjem i municijom i pomaže, uvek se može naći neko kome pukne film i reši da svoje nezadovoljstvo iskaže napadom na nedužne ljude.

Na sreću, žandarm je preživeo, napad, sva je prilika, nije bio organizovan već čin pojedinca.

Terorizam je kompleksna pojava i tako joj treba pristupiti, ali naši državni zvaničnici su i ovo iskoristili za svoju političku predstavu.

Najružnije mi je pokazivanje slike ranjenog žandarma, a najgluplje povezivanje ovog napada sa Rezolucijom UN o genocidu u Srebrenici.

Pojedini zvaničnici insistiraju da ovaj napad ne sme da izazove međunacionalnu mržnju u Srbiji. Neće, ne brinite.

Ubijeni napadač i privedeni pomagač su Srbi i nema bojazni od širenja nacionalne mržnje.

Prešli su u islam, te se može javiti međuverska mržnja. Ali, ona postoji već dugo, a ako nakon svih zločina u BiH, pravoslavci i muslimani u Srbiji nisu zaratili, neće, verujem, ni sada.

Ukoliko zaista žele da smire strasti, trebalo bi da vlast i mediji pod njihovom kontrolom prestanu da šire mržnju prema političkim protivnicima, komšijama, pa i nama Bošnjacima, jer znate ni nas Drina ne razdvaja, isti smo narod mi u Sandžaku i oni u Tuzli ili Sarajevu i kada „pljujete“ BiH Bošnjake, deo pljuvačke se i na nas lepi.

Možda bi vlastima prioritet trebalo da budu ekstremne grupe koje postoje među pripadnicima većinskog naroda.

Recimo oni koji su Sofiji Todorović poslali svinjsku glavu. Nije dobro da jedne ekstremiste srpske vlasti „maze po glavi“, a druge odmah proglašava za teroriste.

Tačno je da oni prvi, srpski ekstremisti, na sreću, nisu ni na koga pucali, ali tolika mržnja koju šire negde i nekada mora da eksplodira.

A onda će biti kasno.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.