Dan državnosti

Neki možda ni danas ne znaju, mada je 15. februar od izmene Zakona o praznicima 2011. godine, kojom je uvedeno da se slavi dva dana ipak dobio na važnosti. Realno, kakav je to državni praznik sa samo jednim neradnim danom? Još ako se ne spoji s vikendom? Srednjim i nešto starijim generacijama nije zameriti što im/nam 15. februar i nije prirastao srcu. Mnogi od nas i dalje su vezani za rahmetli SFRJ i kad kažemo država mislimo Jugoslavija, a kad pomislimo na državni praznik 29. novembar se sam po sebi nameće.

Uz sve mane, Jugoslavija je ipak bila država, za razliku od fatamorgana nastalih na njenim razvalinama nakon ratova devedesetih godina. U takvoj državi ljudi su znali i da slave. Dan Republike 29. novembar bio je toliko popularan da su deca rođena koji dan pre ili posle, žalila što su „poranila“ ili „zakasnila“. Bilo je i inventivnih rešenja. Neki roditelji su čak prijavljivali da su im deca rođena na taj dan, iako su zapravo rođena 28 ili 30. novembra. Moglo se to po selima „naše zemlje ponosne“. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić nema problem takve vrste. On je rođen na Dan državnosti zemlje koju predvodi, te mu danas stižu i državne i lične čestitke. Najdraža, dupla, rođendanska i državna, od ruskog predsednika Putina mu stigla u ponedeljak, a nešto manje drag američki predsednik Tramp mu čestitao još prošle nedelje, ali samo državni praznik. Da ruski predsednik drži do dobrih diplomatskih običaja pokazivao je i ranije. Tako je i bivšem predsedniku Srbije Borisu Tadiću 2008. čestitao jubilarni, 50. rođendan, navodeći da je on (Tadić) u Rusiji dobro poznat kao istaknuti političar i pristalica svestranog razvoja odnosa dve zemlje.“Srbija je bila i jeste ključni partner Rusije na Balkanu“, pisao je Putin Tadiću. Nekako baš u vreme predizborne kampanje. No, dobro, rođendan mu tad bio, pa se slučajno potrefilo.

Šta mi u stvari danas slavimo? Na današnji dan 1804. počeo je Prvi srpski ustanak. Koju deceniju kasnije, 1835. takođe 15. februara donet je Sretenjski ustav. Bio je to prvi ustav Srbije, tada autonomne Kneževine Osmanske imperije, neobično liberalan za to doba. Autor Ustava Dimitrije Davidović, bio je i osnivač „Novina serbskih“. Inspirisan idejama Francuske revolucije Davidović je, idealista kakvi samo novinari mogu da budu, napisao toliko demokratski, moderan i liberalan Ustav da su se pobunile i unutrašnje i spoljne sile, oličene u knezu Milošu, Osmanskoj imperiji, Ruskom i Austrijskom Carstvu. Posle samo mesec dana, Ustav je ukinut, a Davidović kažnjen tako što je smenjen sa svih funkcija, proteran iz državne službe i prestonice Beograda. Knez Miloš mu povratak u Beograd nije dozvolio ni po ukidanju Ustava. Umro je u Smederevu tri godine kasnije, potpuno zaboravljen.

Koji dan pre praznika Beogradski centar za bezbednosnu politiku objavio je rezultate istraživanja po kome da ne treba ratovati zbog Kosova smatra čak 73 odsto anketiranih, 17 odsto „ne zna“ a 10 odsto smatra da bi trebalo. Ispitanicima je postavljeno i pitanje šta bi uradili ako bi njihovi sunarodnici u susednoj zemlji bili pogođeni sukobom. Samo šest odsto je odgovorilo da bi se pridružilo njihovoj borbi. Da ne bi uradili ništa odgovorilo je 28 odsto, da bi prihvatili izbeglice 27 odsto, a da ne znaju 24 odsto. Jel to patriotizam? Ili su se ljudi opametili? Kako je, beše, prošao Dimitrije Davidović? Nije ratovao, ali je iz Beča došao u Beograd da pomogne novoj državi, a završio je odbačen i kažnjen. Danas putevi uglavnom vode u suprotnom pravcu.