Dan kada je Srbija „ubijena“

Kad god dođe taj dan, krene nervoza i priprema prigodnih tekstova i priloga na temu „gde ste bili 5.oktobra?“, „šta nam je 5.oktobar doneo?“ i tome slično. Odmah da odgovorim, bila u Beogradu, prvo na poslu, posle na ulici i u Gradskoj skupštini. Palila i krala zgradu preko puta, tj. Narodnu skupštinu, nisam- imam više svedoka. Ma kročila nogom tamo tog dana nisam-imam i za to svedoke. Sem razočaranja, 5.oktobar mi ništa nije doneo i zato ću sledeće srede, kada pada taj datum, izbegavati tu temu u najširem mogućem luku.

Ali, ne mogu da izdržim da unapred ne prozborim koju. „Istorijski“ 5.oktobar 2000. jedan je u nizu važnih datuma i prevrata od kojih je Srbija puno očekivala, a dobila tako malo, da bolje da ih nije ni bilo. Ne mislim da bi bilo bolje da Milošević i dalje vlada, to nikako, ali ako današnju Srbiju uporedimo sa onom „njegovom“, ispada da su jedine bitne novine ukinute vize i sankcije. Ratova takođe nema. Da l zbog toga što nema Miloševića il zbog toga što Srbija nema više snage za ratovanje?

Stranke koje su preuzele vlast nakon Miloševića, DS,DSS,G17…nisu sigurno od Srbije mogle da naprave državu sreće i blagostanja, ali da su mogle da urade mnogo, mnogo više- jesu. Za početak, mogli su i trebalo je da građanima saopšte istinu o stanju u kome se zemlja nalazi i mogućim pravcima izlaska iz krize. Zar im je iko branio da, umesto što su ponavljali Miloševićevu mantru da je Kosovo kolevka srpstva („možda i jeste, ali se u toj kolevci sada ljulja albanska beba“, davno je rekao Veton Suroi) građanima lepo rekli da povlačenje vojske, policije, sudstva… znači da Kosovo faktički nije više deo Srbije? Tadašnji predsednik SRJ Vojislav Koštunica je, odmah po izboru, otišao u Hilandar. Lepo, nego što nije prethodno otišao u Prištinu? Sa pokojnim Rugovom se sigurno moglo razgovarati. Ni ostali političari DOS nisu pokazivali želju za dijalogom sa Prištinom, a onda su došli Haradinaj, Tači, proglašenje nezavisnosti…I barikade Srba na severu.

Ekonomija? Plate iz Miloševićevog vremena ne mogu se porediti sa današnjim, ali ni cene ni broj zaposlenih, to jest nezaposlenih. Aktuelna vlada, kao i prethodne, nije uspela da Srbiju učini privlačnom za strana i domaća ulaganja, ali se zato ihahaj zadužila. Nedavno je prodala državne obveznice u inostranstvu od čak milijardu evra. Rok dospeća obveznica za naplatu je 10 godina, a kamata, „sitnica“, 7,5 odsto. I to premijer Cvetković navodi u velike uspehe svoje vlade? Ratni zločini? E da je građanima lepo objašnjeno šta je sve rađeno na ratištima u bivšoj SFRJ u ime „srbstva“, verovatno ne bi danas većina Srba Mladića i Karadžića smatrala za heroje, a izručenje Hagu mrsku i nužnu obavezu na sve daljem putu ka Briselu. Šta su još sve mogli, a nisu uradili…

Najgore je što su za ovih 11 godina od Miloševića u građanima ubili svaku nadu u suštinske promene i mogućnost da Srbija postane uređena zemlja u kojoj će pristojni ljudi pristojno živeti. Ne bogato već samo pristojno. Mogu agencije za istraživanje javnog mnjenja da tvrde šta hoće, ali meni se „javlja“ da će „proevropski“ deo DOS svojom celokupnom 11-godišnjom delatnošću, a pogotovo ovim godinama Cvetkovićeve vlade, Srbiju, na sledećim izborima, na tacni predati političkim partijama sa dijametralno suprotnog političkog spektra.

Molim zato RTS da nam 5.oktobra ne prikazuje priču o prevratu 2000. već putopis sa Maldiva. Gledala sam nedavno, fantastična ostrva. Ima ih 1.900, od čega 200 naseljeno. Mnogo mi je „drago“ što je „Otpor“ dobio na poklon jedno od njih. Ali, Maldivi su na spisku 100 ugroženih destinacija. Ukoliko se podizanje nivoa mora nastavi, Maldivi će biti potopljeni. Šta će Srđa Popović i ostali „otporaši“ ako im ostrvo nestane? Jadni oni, moraće da letuju u Crnoj Gori ili, daleko bilo, banjama i selima Srbije. Ili da izvedu novu „revoluciju“? Samo što dalje od Srbije i pogotovo od mog rodnog Sandžaka, i „original“ i „falsifikat“.