Dan mladosti

Država je bila velika, imali smo more, jezera i planine, besplatno školstvo i zdravstvo, ugled u međunarodnoj politici, stabilne institucije i bezbedan sistem. Mogao si celu noć da spavaš u bilo kom gradskom parku, a policija, to jest milicija, ujutru bi došla da te probudi: „Druže, ustani, sedam je sati“, prisećaju se stariji. Nečega nije bilo – višepartijskog sistema, a i sa pravom na izražavanje drugačijeg stava nismo stajali najbolje. Znam, međutim, mnoge koji bi sve današnje političke stranke i ljudska prava koja poseduju na papiru menjali za standard koji je postojao u Titovo vreme, no ne može. Prošlost se, na sreću jednih i žalost drugih, ne može vratiti, a Tito počiva u Kući cveća već 31 godinu. Sigurno ne počiva u miru. Da li se prevrće zbog grešaka koje su počinjene za njegova vakta ili kasnije, nećemo saznati.

Ne slažem se sa onima koji Tita optužuju za sve i svašta i neobično ga cenim zbog toga što je uspeo da ostvari nemoguću misiju – izgradio je državu u kojoj se pristojno živelo i u kojoj nije bilo ni nacionalne ni verske mržnje. Kakva je država rahmetli Juga bila i kako se krvavo raspala… U tom krvavom raspadu je kvaka, kao i u Brozovoj nesposobnosti da iza sebe ostavi sistem koji bi reformisao državu u promenjenim unutrašnjim i spoljnim okolnostima. A u intervjuu čuvenom Volteru Kronkajtu tokom posete SAD 1978. godine, Tito je govorio da se zemlja neće raspasti po njegovoj smrti niti će postati plen velikih sila. „Jugoslavja ima čvrsto jedinstvo“, tvrdio je Tito, pominjao jaku armiju, terititorijalnu odbranu i mogućnost da zemlja, u slučaju napada, u odbrani angažuje osam miliona ljudi.

Nije nas niko napao, te tih osam miliona nije angažovano, ali se devedesetih u bivšoj Jugoslavili ratovalo i ratovalo. Na bojnom polju je, na sreću, bilo višestruko manje od pomenutih osam miliona ratnika, ali doprinos nekih je zaista bio toliko „upečatljiv“ da se njima bave ovdašnji i Međunarodni sud u Hagu. Taj mrski haški sud objavio je nedavno stenografske beleške sa zasedanja Vrhovnog saveta odbrane SRJ, korištene na suđenju tadašnjem načelniku Generalštaba VJ Momčilu Perišiću. Mada Srbija i SRJ zvanično nisu učestvovale u ratovima u Bosni i Hrvatskoj, Vojska Jugoslavije imala je 1993-94. oko deset odsto aktivnih vojnih lica na službi u vojskama Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Najpoznatiji je svakako Ratko Mladić.

Prema izveštaju agencije Beta, VSO SRJ odobravao je slanje, plaćanje i unapređivanje starešina na službi u RS i RSK, kao i upućivanje velike pomoći tamošnjim vojskama u municiji, naoružanju, hrani i vojnoj opremi. Na 21. sednici VSO, 7. juna 1994, general Perišić je, rekao: „U RS izdržavamo i plaćamo 4.173 lica ili 7,42 odsto iz Vojske Jugoslavije; a u RSK 1.474 ili 2,62 odsto Vojske Jugoslavije“. Godišnje je samo za njihove plate SRJ, čitaj Srbija koja u ratovima nije učestvovala, izdvajala 14 miliona dinara, što je bilo tačno toliko nemačkih maraka. Pošto su te aktivnosti bile suprotne ne samo sa međunarodnim odlukama već i tvrdnjama zvaničnog Beograda da Srbija ne učestvuje u ratovima već Srbima u Bosni i Hrvatskoj pruža samo humanitarnu pomoć, formirani su posebni kadrovski centri pri VJ. Perišić je to ovako objasnio na sednici VSO 11. oktobra 1993. godine: „ Tu ih postavljamo, a oni u stvari nisu tu, nego su tamo na dužnostima gde jesu“. Sve smo to uglavnom znali, ali lepo je kad se ovako vidi na papiru. Nije za ratove devedesetih kriv Broz, ali Perišić i ostali u jugo-vojskama bili su njegovi generali. Nismo krivi ni mi što smo mirno sedeli u svojim domovima ili smo učestvovali u antiratnim protestima, ali kao što smo plaćali Brozove i greške SKJ, plaćamo Miloševićeve, a tek ćemo plaćati greške ovih današnjih vladara. Kismet, (sudbina), rekli bi braća Turci.