Dan ostavki

Prvo je stigla iznenađujuća depeša iz Atine valjda, kojom je Dušan Ivković obavestio Košarkaški savez Srbije i javnost da podnosi ostavku na funkciju selektora košarkaške reprezentacije Srbije. „Biti trener srpske košarkaške reprezentacije je za mene izuzetna čast i priznanje. U okolnostima koje su svima dobro poznate, nisam ni fizički ni mentalno spreman da nastavim sa poslom koji sam započeo 2008. godine“, navodi se u Ivkovićevom pismu upućenom Košarkaškom savezu Srbije. Ivković se obratio i Draganu Kapičiću, predsedniku KSS. „Dragi predsedniče, od našeg viđenja u Atini prošla su puna tri meseca. Znam da ste preopterećeni poslom oko izmene Statuta i priprema Skupštine. Ovo je važna izborna godina za naš savez. Pretpostavljam da je to jedini razlog što se sa Vama, generalnim sekretarom, ili sa nekim od članova UO KSS, mesecima nisam čuo ni telefonom“, napisao je Ivković. Čak i nekome ko sport ne prati, tih nekoliko redova je dovoljno da shvati da je nešto trulo u KSS i da ni uspesi košarkaša Srbije na Evropskom i Svetskom prvenstvu (budimo realni, četvrto mesto nije loše) nisu pomogli u sređivanju stanja u ovom nekada najtrofejnijem sportu.

Kao da Ivkovićeva ostavka nije bila dovoljna, u poslepodnevnim časovima je stigla i ostavka potpredsednika vlade i ministra ekonomije Mlađana Dinkića. Za Ivkovićem sigurno mnogi žale, za Dinkićem verovatno ne. Da li je ipak zaslužio da ga okrivljuju za sve privredne nedaće zemlje? Jeste ministar za privredu i možda najomraženiji član Cvetkovićevog kabineta, ali jedini odgovoran za katastrofalno stanje, sigurno nije. Ostavci je prethodila dramatična konferencija za novinare premijera Mirka Cvetkovića, koji je najavio da je zatražio Dinkićevo razrešenje. Cvetković je mejlom i po kuriru obavestio Dinkića o svojoj odluci neposredno pre nego što će se obratiti javnosti, a ovaj je bio potpuno zatečen, „pljusnut“, rekli bi u njegovoj stranci. Naknadno smo od Dinkića čuli da Cvetkovićevu depešu nije dobio na vreme. Mejl verovatno nije otvarao, a kurir se možda zagubio i ispostavilo se da je za pokretanje postupka razrešenja čuo od novinara. Šokiran Dinkić brzo se snašao.

Predsedništvo G17 plus se hitno sastalo istog dana u 17 časova i posle kratkog većanja javnost je obaveštena da Dinkić prihvata svoju smenu, što je bilo veće iznenađenje od Cvetkovićeve inicijative. Mada su to skoro svi očekivali, stranka Mlađana Dinkića je odlučila da neće rušiti vladu. Štaviše, ostaće dosadašnji ministri i radiće časno, pošteno, odgovorno… Izuzetak je Verice Kalanović, koja je saopštila da podnosi ostavku na mesto ministarke za NIP zato što, kako je objasnila, nije mogla da podnese nekorektan odnos prema svom partijskom šefu. Naslednici Dinkića i Kalanovićeve su već viđeni, pa izgleda da je privremeno rešen do sada najoštriji javni sukob u vladajućoj koaliciji.

Stranke vladajuće koalicije, u strahu od izbora, već su počele da se prave da se ništa dramatično nije dogodilo. Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić ocenio je da je vlada stabilna i da nema političke krize. Premijer Mirko Cvetković izjavio je da je na sednici vlade u četvrtak, prvoj nakon što je pokrenuo postupak za razrešenja ministra ekonomije Mlađana Dinkića, atmosfera bila konstruktivna i da su odluke donete jednoglasno. Očekuje se da Skupština u ponedeljak konstatuje ostavke Mlađana Dinkića, Verice Kalanović i Tomice Milosavljevića, a ubrzo će u njihove fotelje najverovatnije sesti Nebojša Ćirić, Nebojša Čučković i Zoran Stanković. Radiće časno, pošteno, odgovorno i neće podrivati vladu. Očekuju se i druge personalne promene, rekonstrukcija, spajanje resora i dolazak novih ljudi koji bi vladi trebalo da, kako kaže premijer Cvetković, omoguće ozbiljan rad i vraćanje autoriteta i poverenja. Pitanje je, međutim, koliko će trajati „prekid vatre“ u vladajućoj koaliciji. Nekoliko dana, nedelja, meseci? Teško da će uspeti da se održe do redovnog termina za parlamentarne izbore, sledeće godine, a kalkulacije da ćemo na birališta već na jesen ponovo su aktuelne.

Sa čim će vladajuća koalicija u kampanju? A opozicija? Da li će iko ponuditi odgovor na bar neko goruće pitanje ove zemlje? Trebalo je predstavnici MMF da dođu i saopšte nam da je, od početka krize u Srbiji bez posla ostalo 400.000 ljudi i da se javni dug približio cifri od 45 odsto BDP-a. Podaci su zbunili ovdašnje zvaničnike, pa i nadležnog ministra za rad i socijalnu politiku Rasima Ljajića. Prema zvaničnoj statistici, od početka globalne krize oktobra 2008. godine do danas, u Srbiji je nezaposlenost povećana sa 14 na 20 odsto odnosno za više od 100.000 radnih mesta. Kome onda verovati? Iskustvo nas uči da je bolje verovati strancima, bar kada su ovako neprijatne teme u pitanju. Ministar Ljajić kaže da „niko nema preciznu brojku“ i da su mu iz MMF objasnili „da je 200.000 ljudi zaista ostalo bez posla, a da se drugih 200.000 odnosi na one koji su prestali da rade u sivoj ekonomiji“.

Pošto Srbija ima i sopstvene stručnjake za statistiku, vlada bi mogla da angažuje nekog od njih da prebroji nezaposlene. Potpredsednik Ljajićeve Socijaldemokratske partije Srbije i saradnik Ekonomskog instituta iz Beograda Miladin Kovačević nedavno je izračunao da prosečna zarada u Srbiji od oko 350 evra vredi čak 1.100 evra. Kako? Kada se decembarska zarada preračuna u evre prema paritetu kupovne moći, onda se vidi da 37 evra u Srbiji vredi kao 100 evra u EU, „po čemu je prosečna zarada u Srbiji jednaka 1.100 evra, što je tek nešto manje nego u Sloveniji“, izračunao je socijaldemokrata i statističar Kovačević. Možda bismo, uz njegovu pomoć, shvatili da je broj nezaposlenih u Srbiji prepolovljen u poslednje dve godine? Ili da nezaposlenih možda i nema?