„Dar s neba“

Ovaj poznati vic ima više verzija i aktera, a mogao bi da se dogradi i modernizuje. U nekoj novoj verziji u Beogradu bi mogli da se nađu Amerikanac, Šveđanin, Nemac… Hvalili bi najpoznatije tenisere svojih država, pominjali Pita Samprasa, Bjerna Borga, Borisa Bekera… A domaćin bi im odgovorio: „Nemam pojma ko su vam ti. Palite, strendžeri, Nole je zakon.“ Novak Đoković je postigao fantastične rezultate od početka godine. Zabeležio 37 pobeda, osvojio sedam titula, četiri puta pobedio Rafaela Nadala. S pravom je postao idol mladih, a Srbija je konačno dobila novo „zaštitno lice“ u svetu. Nije više Slobodan Milošević ličnost po kojoj stranci prepoznaju Srbiju, već je to Novak Đoković, trenutno drugi reket sveta, od kog većina očekuje da uskoro postane broj jedan. Sve to treba pozdraviti, podržati, priznati, ali može li malo smirenije, molim?

U svemu je najbolje imati meru, kaže stara latinska izreka. Treba je primenjivati. Ne valja previše ni jesti ni piti, ni radovati se ni tugovati, ni raditi ni lenčariti… Treba Đoković, njegova porodica, prijatelji, navijači da se raduju njegovim pobedama, ali nema potrebe za ovolikom histerijom. Čemu petarde, pucnjava, zastave od 50 metara, medijska halabuka? Ograđujem se, takmičarsko-navijačke strasti su kod mene izrazito zakržljale, a tenis sam prestala da pratim od kada su kod nas taj sport podigli na nivo obožavanja. U vreme kad sam ja ozbiljno pratila tenis, gledala prenose iz Vimbldona, Rolan garosa i ostalih vodećih turnira, a sećam se Borga, Mekenroja, Bekera, u ovoj zemlji su ovaj sport mnogi smatrali za „buržoaski“ ili izvinjavam se na izrazu „pederski“. Danas svi znaju razliku između bekenda i forhenda, a neiznuđene greške da ne pominjem. Lepo je to, ali čini mi se da iza ovolikog interesovanja za tenis ne stoji istinsko zanimanje za sport već nešto drugo.

Što u ovoj napaćenoj zemlji siromašnih i nezadovoljnih volimo da svoje frustracije „lečimo“ sportskim uspesima. Ništa nam ne ide od ruke, na rubu smo očaja i propasti, ali kad sportisti Srbije pobeđuju sve zaboravljamo i pomislimo da smo NAJ, NAJ, NAJ. Tenis je izrazito individualni sport, ako izuzmemo tek nekoliko takmičenja poput Devis i Federejšn kupa. Novak Đoković je do uspeha došao u znoju lica svog, zarađuje milione, živi u Monaku, poreskom raju, država mu nije pomogla kad mu je pomoć bila potrebna, na početku karijere i šta ima da se neko kiti njegovim pobedama? Radovanje sportskim uspesima nije naša specijalnost. Različite sportove vole u različitim delovima sveta i svi se raduju pobedama svojih sportista. Na desetine hiljada Finaca dočekalo je u Helsinkiju svoje hokejaše, „lavove“, koji su osvojili zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu. Lepo je kad se ljudi raduju u Finskoj, Srbiji i bilo kom delu sveta, ali ne preterujmo i ne svojatajmo nečije uspehe. Ne treba zaboraviti ni to što mnogo volimo da pojedince uzdižemo na pijadestal božanstva i svetaca, a tek što obožavamo da ih gazimo i pljujemo čim počnu da nas razočaravaju. Kada bi Đoković izgubio nekoliko mečeva, recimo iznenada i od 100 i nekog igrača sa ATP liste, posle tri dana bi se javili komentatori i stručnjaci koji bi seirili nad njegovom sudbinom.

Ako neko voli da (zlo)upotrebljava sport u ovoj zemlji, to su političari. Kad se samo setim publike u Beogradskoj areni u finalu Devis kupa. Pa od političara koji su, umesto da gledaju tenis kucali SMS poruke, pravi ljubitelji „belog sporta“ nisu mogli da dođu do mesta. Pohvalno je što je budući predsednik Unije teniskih profesionalaca Srbije i ministar inostranih poslova Vuk Jeremić našao vremena da ode na Đokovićeve mečeve u Madridu i Rimu. Jeremić kažu voli i igra tenis, ali malo uzdržanosti i diplomatije, molim. Šta je ono rekao Jeremić za Đokovića? Da je „dar s neba“? „Neke zemlje imaju naftu i gas, neke prelepu obalu, a mi Novaka Đokovića“. E, da smo mogli da biramo… Mada, da imamo naftu i gas, ili bi nas lokalni političari opljačkali ili stranci (opet) bombardovali. A i nismo mogli da biramo, pa imamo Đokovića. Ali, izgubio ili pobedio, smireno molim.