Dedinje i Srbijica

Sama najava Cerićeve posete na poziv Islamske zajednice u Srbiji, koja BiH reisa priznaje za vrhovnog poglavara i koju predvodi muftija Muamer Zukorlić, uznemirila je Islamsku zajednicu Srbije na čelu sa reis ul ulemom Ademom Zilkićem. Cerić je došao, pa je krenuo utuk na utuk. On jednu reč izgovori, protivnici mu tri odgovore. Njegove pristalice onda odgovore njegovim protivnicima takođe „biranim“ rečima. Cerić ode, pojavi se saopštenje Ministarstva vera Srbije, koje „lupi“ po reisu, što takođe izazva žestoku reakciju. Zukorlić traži da ministar vera Bogoljub Šijaković, nekadašnji kadar crnogorske SNP, sada DS, podnese ostavku ili bude smenjen. Deluje radikalno, ali budimo realni, ako je Srbija, u slučaju Zakona protiv diskriminacije, dozvolila da verske zajednice, tada predvođene SPC i vladikom Irinejom, utiču na povlačenje zakonskog predloga iz skupštinske procedure, što ne bi smenjivale ministre?

Ne treba očekivati Šijakovićevu smenu, ali volela bih da mi neko objasni zašto zvaničnici ove zemlje u prilično jasnim situacijama često povlače poteze suprotne interesima države i razumu? Zamislite da je posle Cerićeve izjave u Tutinu o kršenju prava muslimana, ministar Šijaković ili neko drugi, razgovarao sa Cerićem i pitao u čemu je problem? Koji bi to poen bio i zadovoljenje jer bi verovatno čuli nešto kao „malo sam se zaneo“. Pošto neki nisu želeli da čuju cele izjave, ja bih da podsetim da su Cerić i Zukorlić pozvali muslimane i Bošnjake da poštuju svoju državu Srbiju, pomognu njen evropski i svekoliki razvoj, te mi nije jasno čime su pretili? Da nije pretnja to što su rekli da su Bošnjaci jedan narod, čiji duhovni i kulturni centar treba da bude Sarajevo? Šta je tu problem? Isti slučaj je sa Srbima.

Ne bi bilo loše da se Šijaković i DS sete nekih ranijih događaja. Predsednik Tadić se sreo sa reisom Cerićem u Beogradu marta 2007. godine. Fino su se ispričali i založili za srpsko-bošnjački dijalog. Jel’ moguće da Tadić nije znao da Cerić, po Šijakoviću, „negira“ postojanje srpskog naroda u BiH? Tadić je Srbin, rođen u Sarajevu, znači Cerić je pričao sa Tadićem kog negira, a Tadić je pričao sa Cerićem koji ga negira. Deluje šašavo, zar ne? Uzgred, tokom prošlogodišnje predizborne kampanje, muftija Zukorlić vrata kabineta nije mogao da zatvori od silnih funkcionera DS, koji su uz njegovu pomoć želeli da dobiju glasove Sandžaklija. Dobili su, ali nisu Bošnjaci zbog Zukorlića masovno glasali za Tadića, niti zato što misle da je predsednik lep i pametan već zbog onog što je poručio na predizbornom skupu u Novom Pazaru – IZ treba da bude jedinstvena, a Srbija deo EU.

Indirektno, bivši i sadašnji ministar vera ovdašnjim muslimanima šalju poruke ko treba da ih predvodi, što može imati kontra efekat. Tako se moj prijatelj iz Novog Pazara, deklarisani zagovornik građanske opcije, nekadašnji kritičar Muamera Zukorlića, među prvima našao u „odbrani“ zgrade Mešihata IZ, čije su „zauzimanje“ pre skoro dve godine najavile Zilkićeve pristalice. Kada sam ga pitala otkud on tamo, pošto nije neki vernik, uzvratio je: „Neće nama Beograd i Koštunica da smenjuju i biraju muftiju. Ima mi da ga smenimo kad mi budemo hteli“.

Ubeđena sam da Srbija ne krši posebno prava etničkih i verskih manjina, ali krši prava svih nas. U ovako siromašnoj i neuređenoj državi, svi smo pomalo ili poviše ugroženi. Definitivno su Srbi najugroženiji iz prostog razloga – najbrojniji su. Ako nemate para, ostanete bez posla, ozbiljno se razbolite ili tražite pravdu, nije vam neka prednost ukoliko ste pripadnik većinskog naroda i svejedno je da li se molite u crkvi ili klanjate u džamiji. Ne vredi vam to što su predsednik i premijer Srbi, kao što ni mi Bošnjaci nemamo neke vajde od čak dva ministra u Vladi Srbije. Državu sigurno neće ugroziti „mudžahedini“, radikalni muslimani, ali ako sirotinja krene pitanje je šta se može desiti. Dedinje, međutim, siromašnu Srbijicu ne vidi.